NATO - Privatna osvajačka vojska globalista
januar 2024
NATO RAZBIJANJE JUGOSLAVIJE U IME PRLJAVIH INTERESA GLOBALISTIČKE KABALE OLIČENE VLADAMA KOLEKTIVNOG ZAPADA - NE ZABORAVITE JUGOSLAVIJU - Džon Pildžer - tekst objavljen 14.avgusta 2008.godine
Tajne rušenja Jugoslavije se otkrivaju, govoreći nam više o tome kako je savremeni svet uređen. Bivša glavna tužiteljka Međunarodnog krivičnog suda za Jugoslaviju u Hagu, Karla Del Ponte, objavila je ove godine svoje memoare Lov: Ja i ratni zločinci (The Hunt: Me and War Criminals). U velikoj meri ignorisana u Britaniji – knjiga otkriva neprijatne istine o zapadnoj intervenciji na Kosovu, koja svoje odjeke ima i na Kavkazu.
Tribunal su uspostavile i finansirale uglavnom SAD. Uloga Karle Del Ponte bila je da istražuje zločine počinjene tokom raspada Jugoslavije 1990-ih. Ona je insistirala da u to bude uključeno i NATO-ovo 78-dnevno bombardovanje Srbije i Kosova 1999. godine – koje je ubilo stotine ljudi u bolnicama, školama, crkvama, parkovima i televizijskim studijima i uništilo ekonomsku infrastrukturu zemlje. „Ako nisam voljna da [sudski gonim NATO osoblje]”, rekla je Del Ponte, „onda moram da odustanem od svoje misije”. To je bila laž. Pod pritiskom Vašingtona i Londona, istraga o ratnim zločinima NATO pakta u Jugoslaviji je obustavljena.
Čitaoci će se setiti da je opravdanje za NATO bombardovanje bilo to što su Srbi činili „genocid” u secesionističkoj pokrajini Kosovo nad etničkim Albancima. Dejvid Šefer, američki ambasador za ratne zločine, saopštio je da je možda ubijeno čak 225.000 etničkih Albanaca, muškaraca starosti između 14 i 59 godina. Toni Bler se pozivao na holokaust i „duh Drugog svetskog rata”. Herojski saveznik Zapada bila je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), čiji je ubilački dosije ostavljen po strani. Britanski ministar spoljnih poslova, Robin Kuk, rekao im je da mogu da ga pozovu bilo kada na mobilni telefon.
Nakon što je NATO bombardovanje završeno, međunarodni timovi su se spustili na Kosovo da ekshumiraju „holokaust”. FBI nije uspeo da pronađe nijednu masovnu grobnicu i otišao je kući. Španski forenzički tim je uradio isto, a njegov vođa je ljutito osudio „semantičku piruetu ratnih propagandnih mašina”. Godinu dana kasnije, tribunal Del Ponteove je objavio konačan broj mrtvih na Kosovu: 2.788. To je uključivalo borce s obe strane, kao i Srbe i Rome koje je ubila OVK. Nije bilo genocida na Kosovu. „Holokaust” je bio laž. Izgovor za napad NATO pakta je bio prevara.
To nije bilo sve, kaže Del Ponte u svojoj knjizi: OVK je kidnapovala stotine Srba i odvela ih u Albaniju – gde su im izvađeni bubrezi i drugi organi – koji su zatim prodati za transplantaciju u drugim zemljama. Ona, takođe, kaže da je bilo dovoljno dokaza za krivično gonjenje kosovskih Albanaca za ratne zločine, jer je istraga „ugušena u korenu” kako bi fokus Tribunala bio na „zločinima koje je počinila Srbija”. Ona kaže da su se haške sudije zastrašivale od strane kosovskih Albanaca – ljudi u čije ime je NATO napao Srbiju.
Zaista, čak i dok je ratni vođa Bler bio na trijumfalnoj turneji po „oslobođenom” Kosovu, OVK je etnički čistila više od 200.000 Srba i Roma iz pokrajine. Prošlog februara „međunarodna zajednica” – predvođena SAD – priznala je Kosovo, koje nema formalnu ekonomiju i kojim, u stvari, upravljaju kriminalne bande koje trguju drogom, bave se krijumčarenjem i trgovinom ženama. Ali ima jednu dragocenu prednost: američku vojnu bazu Kamp Bondstil, koju je komesar Saveta Evrope za ljudska prava opisao kao „manju verziju Gvantanama”. Karli Del Ponte, švajcarskom diplomati, vlada je rekla da prestane da promoviše svoju knjigu.
Jugoslavija je bila jedinstveno nezavisna i multietnička, iako nesavršena, federacija koja je stajala kao politički i ekonomski most u Hladnom ratu. Ovo nije bilo prihvatljivo za Evropsku zajednicu koja se širila – a posebno za novoujedinjenu Nemačku, koja je počela da se kreće na istok kako bi dominirala svojim „prirodnim tržištem” u jugoslovenskim pokrajinama Hrvatskoj i Sloveniji.
Do trenutka kada su se Evropljani sastali u Mastrihtu 1991. godine, tajni dogovor je bio sklopljen: Nemačka je priznala Hrvatsku, a Jugoslavija je osuđena na propast. U Vašingtonu, SAD su obezbedile da se jugoslovenskoj ekonomiji – koja je bila u teškom stanju – uskrati kredit Svetske banke, a NATO pakt – koji je ostao vez svrhe – ponovo je osmišljen kao izvršitelj. Na „mirovnoj” konferenciji o Kosovu, 1999. godine u Francuskoj, Srbima je rečeno da prihvate okupaciju od strane NATO snaga i tržišnu ekonomiju, ili će biti bombardovani da bi se pokorili. Bio je to savršena prethodnica krvoprolića u Avganistanu i Iraku.
Novi Standard :https://standard.rs/2024/01/11/odlazak-poslednjeg-heroja-prosle-epohe-novinarstva/?fbclid=IwAR1ZPkSn1qaoDXACXF4oX4Wv72KLa3nxPdIBtDd_dBJmqc9JOwDa8H1lMAI
maj 2022
NATO I UN - GLOBALISTIČKA ORUĐA POKORAVANJA - Početkom juna 1999. godine u Beograd je upućena međunarodna delegacija koju su predvodili Marti Ahitisari i Viktor Černomidin sa zločinačkom pretnjom da će, ako se Jugoslavija ne saglasi sa ugovorom koji NATO predlaže za obustavu neprijateljstava, svi srpski gradovi biti bukvalno zbrisani sa zemlje. Jugoslovensko rukovodstvo je prihvatilo. Potpisan je Beogradski sporazum koji je formalno označio kraj tromesečnog rata. Ubrzo, tačnije 10. juna iste godine, Ujedinjene nacije se uključuju u taj sramotni čin i donose rezoluciju 1244, kojom se legalizuje NATO agresija i njihovim trupama daje pravo da se stacioniraju na Kosovu.
Sličnu rezoluciju, broj 1483, Ujedinjene nacije će doneti 2003. godine da bi se legalizovalo bombardovanje i okupacija Iraka od strane američkih i britanskih trupa.
Izvodi iz knjige Anatomija globalističkog smrada – Dragan Filipović (2005.)
https://kupdf.net/download/anatomija-globalistickog_5afb4027e2b6f5b37e17a8dc_pdf
septembar 2022
NATO - ORUŽANI, NASILNI INSTRUMENT UVOĐENJA NOVOG SVETSKOG PORETKA GLOBALISTA - Činjenica da je to za sada jedina, a samim tim i neprikosnovena, globalna vojna formacija, dovoljno govori koliki je njen značaj u ostvarivanju ciljeva zapadnih velesila. Treba imati u vidu to da se pod ovom organizacijom ne podrazumevaju samo armijski potencijali njenih zemalja članica, već i ukupni obaveštajno-bezbednosni i logistički kapaciteti na svim nivoima, što je čini ratnim mehanizmom kome je gotovo nemoguće parirati, bar kada su u pitanju male i srednje razvijene zemlje sa skromnim odbrambenim mogućnostima.
Pretnja globalističke alijanse je realna i sasvim osnovana, a temelji se na činjenici da se, posle raspada SSSR-a i ukidanja istočnog vojnog saveza – Varšavskog pakta – severnoatlanski odbrambeni savez – NATO – transformisao u neprikosnovenu militantnu organizaciju čija je glavna namena osvajanje tuđih teritorija, zarad jačanja sopstvenih interesa i ostvarivanja liderske pozicije svetskih razmera. Tako su: „Koristeći priliku što je nestala dotadašnja hladnoratovska ravnoteža straha, SAD odmah krenule u svoje osvajačke pohode radi preuređenja sveta i uspostavljanja novog svetskog poretka zasnovanog na dominaciji i pljački. Posebno zabrinjava podatak da američko javno mnjenje, svojim najvećim delom, podržava pomenuti politički kurs.
Kao obrazloženje, najčešće se citira stav aktuelnog američkog geopolitičkog stratega Bžežinskog da „Amerika kao najmoćnija svetska sila nema nikakvog razloga da tu svoju poziciju do kraja ne iskoristi obezbeđujući na prostoru cele planete svoje nacionalne interese“, čime je želja za dominacijom i spremnost da se na tom planu lično angažuje, a po potrebi i žrtvuje, nametnuta kao uzor u svesti prosečnog Amerikanca.
Angažovanje NATO-a u dosadašnjim globalističkim operacijama odvijalo se različitim intenzitetom. Na primer, u početnim fazama zapadne kampanje u Evropi i Evroaziji, konkretno u slučajevima Poljske, Mađarske ili Bugarske, kao i po pitanju otcepljenja nekoliko republika bivšeg SSSR-a, gde su društvene krize, a zatim i političke promene ostvarivane neoružanim sredstvima, NATO je imao bitnu, ali ipak sekundarnu ulogu, ozbiljne oružane pretnje lokalnim armijama da se u unutrašnje procese ne mešaju, kao i ulogu demonstracije sile prema, tada još postojećem, Sovjetskom Savezu, da pasivno prihvati činjenicu gubitka geostrateškog preimućstva u Istočnoj Evropi, uz istovremeni gubitak i delova sopstvene državne teritorije.
Prva situacija u kojoj se NATO direktno eksponirao kao agresivna sila bila je jugoslovenska kriza. NATO se tu neposredno angažovao u svim fazama -
od izazivanja krize preko ubačenih obaveštajno-subverzivnih timova koji su delovali u sadejstvu sa drugim faktorima neoružane intervencije, do direktnog provociranja eskalacije problema u Bosni, a potom i u srpskoj pokrajini Kosovu, što je poslužilo kao izgovor za opsežnu oružanu intervenciju 1999. godine i okupaciju dela jugoslovenske teritorije. Pri tome, ostali deo čovečanstva reagovao je rezignirano, pasivno, pa čak i zastrašeno, iz čega su Zapadne sile izvele zaključak da ubuduće ne moraju gubiti previše vremena na politička natezanja sa neposlušnim režimima. Već sledeća globalistička kampanja, usmerena protiv Iraka 2003. godine, odvijala se isključivo u duhu vojne NATO akcije, do potpunog razaranja i okupacije te zemlje. Sve ukazuje na to da će se buduće globalističke težnje prema nezavisnim zemljama, kao i do sada, u izvesnoj meri oslanjati na neoružane oblike ekonomskih i političkih pritisaka, ali uz tendenciju sve češćeg davanja prioriteta oružanim metodama, to jest NATO-u, koji je u međuvremenu sebe već proglasio institucijom izvan jurisdikcije svetskog zakonodavstva.
Iz knjige Anatomija globalističkog smrada (2005) - Mr Dragan Filipović
septembar 2022
NAKON BOMBARDOVANJA 1999, I OKUPACIJE SRBIJE (I SRJ) 2000, OD STRANE GLOBALISTIČKE MAFIJE, O OVOME NE SMEJU SVI DA GOVORE! Ovo je istina o biološko-hemijskom bombardovanju 1999. godine! - izlaganje naučnog rada prof. dr Mirjane Anđelković Lukić, na temu HEMIJSKI, RADIOLOŠKI I EKOLOŠKI ASPEKTI AGRESIJE NATO ALIJANSE NA SRJ. Objedinjeno izlaganje profesorke Anđelković Lukić izvedeno je iz intervjua koji je sa njom, na Međunarodnoj Eko-konferenciji® 2015. u Novom Sadu, vodila novinarka Biljana Diković. NIKADA SE ZLOČIN TERORISTIČKE ORGANIZACIJE GLOBALISTIČKE MAFIJE, NATO, POČINJEN PREMA SRBIJI I SRPSKOM NARODU NE SME I NEĆE ZABORAVITI! Nikada zaboraviti biološko-hemijski genocid nad narodom Srbije od strane 19 zemalja Evropske unije, u udruženom zločinačkom poduhvatu protiv civilnog stanovništva. Posledice ove zločinačke agresije osećamo i dan-danas, agresiju niko nije osudio i štetu niko nije nadoknadio.
„Moja tema je malo neobična, možda eto mislite da je to 1999. godina, da je to prošlost, međutim ta 1999. godina i te ekološke promene traju još uvek, što se ogleda i na našem zdravlju i na zdravlju naše prirode…“
Ovim rečima je počela predstavljanje svog naučnog rada profesor dr Mirjana Lukić Anđelković, diplomirani inženjer, tehnolog, doktor tehničkih nauka, sudski veštak za vojne eksplozive. Do penzionisanja 2003. godine radila je kao viši naučni saradnik Vojno-tehničkog instituta u Beogradu. Autor je knjiga „Balkanski sindrom“ (2001), „Darovi Milosrdnog anđela“ (2008 – prvo izdanje / 2015. drugo izdanje), kao i preko stotinu stručnih i naučnih radova u oblasti zaštite prirodne sredine. Njeno delo predstavlja najpotpuniji pokušaj da se naučno obrade sve posledice radioloških, hemijskih i bioloških udara na našu zemlju tokom agresije NATO 1999. godine…
"Prilikom sagorevanja, i detonacije energetskih materijala eksploziva i baruta, (raketnih goriva) nekontrolisano se oslobađa velika količina gasova, produkata sagorevanja i detonacije. Imajući u vidu da je na SRJ bačeno preko 30.000 tona raznih razornih projektila, bombi i raketa, oslobođena količina gasova na relativno malom prostoru je ogromna i štetna.
Bombardovanje u toku agresije NATO alijanse na SRJ izazvalo je požare na hemijskim postrojenjima, rezervoarima sa naftom i rafinerijama. Produkti sagorevanja su izuzetno otrovni sa osobinama bojnih otrova, kao što je fozgen ili hlorovodonik. Pored ovog, oslobađani su oksidi azota, cijano-jedinjenja gasoviti oksidi ugljenika i velike količine čađi. Upotreba zapaljive municije sa osiromašenim uranom 238 je vid vođenja radiološko-nuklearnog rata sa svim njegovim posledicama po živi svet SRJ. Posledice su povećani broj najtežih oboljenja koje se iz godine u godinu povećavaju.
Prostor SRJ bombardovan je i drugim otrovima, (kako su srpski vojni stručnjaci upozoravali još za vreme trajanja rata) , to potvrđuje i intervju španskog pilota borbenog aviona F-18 kapetana Adolfa Luis Martin de la Osa. On je neposredno posle završetka bombardovanja 1999. godine u španskom listu „Articulo 20“ optužio vlade zemalja koje su izvršile agresiju na SRJ za širenje lažnih vesti o samom ratu. Izneo je podatak da ubijanje civila nije bila greška nego plan.
„Nema ni jednog novinara koji zna šta se dešava u Jugoslaviji. Uništavaju zemlju, bombarduju novim oružjem, otrovnim nervnim gasovima, uranskim bombama, napalmom, sterilišućim hemijskim supstancama, herbicidima koji truju useve, o svemu tome još ništa ne znamo“, upozoravao je kapetan Martin de la Os. To su reči jednog pilota koji je bio pod velikim pritiskom svoje savesti i javno se pobunio protiv takvog zločinačkog akta.
Inače, SVI projektili koji su bačeni na našu zemlju tokom bombardovanja, po svojoj razornosti i nameni, mogu se svrstati u tri opšte grupe:
– razorni, vođeni i nevođeni, različitih kalibara, (rakete, bombe i kasetne bombe)
– protivoklopni i protiv betonskih utvrđenja, punjeni osiromašenim uranom (OU)
– razne vrste takozvanih „mekih“ bombi, koje ne deluju razorno, ali prave velike štete.
Osim korišćenja projektila sa osiromašenim uranom, na našim prostorima tokom bombardovanja su korišćene kombinacije eksploziva i raketnih goriva sa određenim hemijskim jedinjenjima koja reakcijama u toku eksplozije oslobađaju veoma otrovna i kancerogena jedinjenja ili hemijske radikale.
HEMIJSKI ASPEKTI AGRESIJE
NATO alijansa nije direktno koristila hemijska sredstva (bojne otrove) u napadu na našu zemlju, ali je bombardovanjem ciljanih meta – industrijskih postrojenja i skladišta hemijskih sirovina, kao i paljenjem naftnih rezervoara i naftnih postrojenja, posredno je izazivala efekte po posledicama veoma bliske efektima hemijskog rata.
Planski i smišljeno su gađana postrojenja i skladišta hemijske industrije. Bombardovani su objekti u Pančevu, Novom Sadu, Lučanima, Prahovu, Boru, Bariču.
Usled eksplozije i požara u vazduh, zemljište i vodotokove dospele su ogromne količine vrlo otrovnih i po zdravlje opasnih materija: hlorovodonična i sumporna kiselina, azotna kiselina, hlor, monomer vinilhlorid, etilendihlorid, živa, piralen, amonijak, i mnogi drugi, takođe otrovni agensi.
NATO je agresijom na našu zemlju i namerno izazivajući ekološku katastrofu, ugrozio područje sa izvorima nezagađene vode, (Srbija je područje sa najvećim brojem mineralnih lekovitih izvora u Evropi) i zdrave hrane, čime je direktno ugroženo područje celog Balkana, ali i Evrope.
Izučavajući vrste i sastav eksploziva koji su bili u bojevim punjenjima razornih projektila – bombi i raketa kojima je gađana teritorija SRJ, kao i njihove karakteristike, vidi se da su brzine detonacije od kojih zavise i ostale razorne osobine eksploziva veoma velike.
Brizantnim eksplozivima, trotilu (TNT), heksogenu (RDX) i oktogenu (HMX), dodali su i druge energetski bogate supstance, kao što je amonijumperhlorat, amonijumnitrat, kao i aluminijum u prahu koji se koristi u zapaljivoj municiji. Razlaganjem eksploziva koji sadrži, na primer amornijumperhlorat, nastaju veoma otrovna hlorna jedinjenja, oksidi, ali i hemijski radikali, a u posebnim, adijabatskim uslovima u kojima se odvija detonacija dolazi do pojave elementarnog hlora, koji je izuzetno otrovan gas, zagušljiv i agresivan. Hlorni oksidi i radikali oslobođeni detonacijom, sa vodom iz vazduha stvaraju kisele kiše usled kojih dolazi do uništavanja vegetacije.
Treba još dodati da su količine različitih gasovitih produkata iz kilograma eksploziva izražene u molskim procentima veoma velike. Prilikom razlaganja eksploziva koji sadrže fluor u svom molekulu, kao i sagorevanjem tečnih raketnih goriva koja sadrže ove komponente, nastaju izuzetno otrovna, agresivna jedinjenja, kao što su: fluorovodonik, fluorovodonična kiselina, fluorni oksidi, razni fluorni radikali, a može da dođe i do izdvajanja elementarnog fluora u uslovima adijabatskog razlaganja u toku eksplozije. Oslobođeni gasoviti sluorovodonik reaguje sa vodom, kao i sa tragovima vode u vazduhu, i daje fluorovodoničnu kiselinu. Njeno postojanje na samo jednom kubnom centimetru u kubnom metru vazduha – izaziva teška trovanja i ozbiljna oštećenja organizma. Fluorovodonična kiselina je žestok otrov. Prilikom eksplozije, razlaganjem fluornih jedinjenja mogu nastati i fluorni oksidi – veoma otrovna gasovita jedinjenja. A ako dođe do izdvajanja fluora, on, kao veoma reaktivan element, reaguje snažno sa vodom tako što joj oduzima vodonik, pri čemu se oslobađa velika količina atomskog kiseonika – ozona, vodoniksuperoksida, fluoromonoksida i fluorovodonika.
Prilikom njihovih razornih dejstava u atmosferu su se oslobađale ogromne količine gasova, koji su pored CO, CO2, HCN, HCl, CL2. NO, NO2, H2, sadržavale i fluorovane derivate iz raketnih goriva. Udisanje takvih, gasovitih, kancerogenih produkata, koji nastaju usled sagorevanja pogonskog raketnog goriva rakete, veoma je štetno po čovekovo zdravlje i pospešuje razvoj opasnih zloćudnih oboljenja, pre svega disajnih organa.
U pančevačkoj „Petrohemiji“ gađan je rezervoar sa monomerom vinilhloridom, jedinjenjem koje se koristi za izradu plastičnih masa i koje je vrlo otrovno i kancerogeno. Sagorevanjem vinilhlorida u vazduhu, uz nepotpunu oksidaciju, osim oskida ugljenika i čađi, nastaje hlorovodonična kiselina i veoma opasno jedinjenje hlora fozgen, poznato kao bojni otrov. To je karbonilhlorid koji spada u bojne otrove zagušljivce, miriše slično trulom voću ili senu. Istovremeno sagorevanjem dolazi, usled manjka kiseonika, i do stvaranja fozgenoksima koji spada u grupu bojnih otrova jačih od fozgena i deluje kao zagušljivac, suzavac i plikavac.
Nafta i njeni derivati nemaju u svom molekulu kiseonik, tako da za svoju oksidaciju (sagorevanje) moraju da troše kiseonik iz okoline, a ukoliko požar traje dugo stanovništvo je ugroženo od gušenja, usled nedostatka kiseonika.
Iz oštećenih reaktora iscurela je velika količina naftnih derivata, koji nisu do kraja izgoreli i izlili su se u reke, ili ušli u zemlju. Sadržaj benzola u derivatima benzina je oko 1%, pa to znači da je u zemlju iscurelo više tona benzola, koji je jedna od najopasnijih hemikalija, jer je kancerogena i direktno ulazi u organizam preko kože i izazivač je benzenske leukemije.
„Meke bombe“ i kasetne BLU114, predstavljaju kasetne projektile u kojima se nalaze kontejneri sa specijalnom municijom, „submunicijom“, a naziv „meke“ dobile su jer postoji mala verovatnoća da izazovu usputne štete razaranjem.
Posle dejstava te izuzetno provodljive „paučine“ čitava Srbija je bila u mraku. Uništavanje električnih postrojenja direktno je uticalo na povećanje patnji civilnog stanovništva, jer je sa nestankom struje nestajalo i vode u pojedinim delovima gradova, i struje u bolnicama koja je neophodna za rad medicinskih aparata. Kada su naši stručnjaci brzo i uspešno rešili problem „paučine“, NATO je počeo da gađa električne transfomatore i isticanja transformatorskog ulja.
A, transformatorska ulja (polihlorovani bifenili) su izuzetno toksične supstance. Spadaju u genotoksične hemikalije i prema katalogizaciji SZO pri UN svrstane su u grupu 2A hemikalija sa verovatno kancerogenim delovanjem po ljude. Ova ulja trajno zagađuju vode, jer im je molekulska masa veća od vode i padaju na dno, i deklarisana su kao otrov. Sva nastala jedinjenja u toku gorenja piralena su otrovna i kancerogena, a posebno otrovna su jedinjenja dioksini koji su se tokom požara na hemijskim rezervoarima oslobađala u ogromnim koncentracijama, tako da je ova agresija imala karakteristike dioksinskog – hemijskog rata.
Napadom na transformatore došlo do kontaminacije piralenom. U Kragujevcu su prilikom bombardovanja fabrike automobila „Zastava“ goreli transformatori sa piralenom i u vodu reke Lepenice iscurila je velika količina piralena. Zagađenje vode i dna reke Lepenice nije postojalo pre bombardovanja, ali je posle registrovana povećana količina ovog genotoksina u reci.
U Beogradu su razornim bombama gađani transformatori u Leštanima i na Bežanijskoj kosi. Nad Bežanijskom kosom je crni oblak od požara piralena zlokobno stajao više časova, sve dok ga jugoistočni vetar – košava, nije poterala ka centralnoj Evropi.
Piralen je od 2001. godine zabranjen za upotrebu u Evropi i svi transformatori koji sadrže piralen treba da budu zamenjeni.
RADIOLOŠKI (NUKLEARNI) ASPEKTI AGRESIJE
Upotrebom projektila sa osiromašenim uranom (protivtenkovska municija i municija većih kalibara velike razorne moći za uništavanje betonskih utvrđenja i bunkera, takođe sa osiromašenim uranom), NATO alijansa je protiv SRJ vodila i specifičan radiološko-nuklearni rat, uz dugoročno zagađivanje eko-sistema, i pokušaj zatiranja života na ovim prostorima, koje će imati nesagledive posledice po sav živi svet, ne samo kod nas, već i u Evropi.
Municija sa osiromašenim uranom ima trajne posledice po stanovništvo i posle prestanka ratnih dejstava, jer vreme poluraspada nukleida (radioaktivnih produkata sagorevanja osiromašenog urana) na terenu iznosi oko četiri milijarde godina. Otuda je ova municija zabranjena rezolucijom Podkomisije za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina komisije UN za ljudska prava iz 1996/97 godine. Znatno povećanje nivoa radioaktivnosti na teritoriji Srbije, Makedonije, Crne Gore i pogotovo Kosova i Metohije predstavlja rezultat primene krilatih raketa „Tomahavk“ i projektila od 30mm koje ulaze u komplet naoružanja američkih jurišnih aviona „A-10“. U glavama krilatih raketa „Tomahavk“ se koristi oko 20 kilograma osiromašenog urana. Vojna primena OU za izradu projektila sa povećanom kinetičkom energijom zrna je aktuelna u poslednjih dvadeset godina. Namenjena je za neutralisanje i uništavanje protivničkih oklopnih borbenih vozila i skloništa.
Ruski stručnjaci navode da je u NATO agresiji na SRJ 1999. godine izručeno više od 30 tona municije sa osiromašenim uranom. Poređenja radi, najveći ruski nuklearni reaktor BBER-1000 sadrži 60 tona urana. Ruski izvori takođe navode da postoji mogućnost da se uran iz NATO municije te 1999-e raspršio nad svim balkanskim državama i da je sigurno dospeo do rezervoara sa vodom.
Posle udara u prepreku zrno se pali i oslobađa sićušne čestice koje sagorevaju u dodiru sa vazduhom, izazivajući kod onog ko ih udiše oštećenja kratkotrajnog ili dugotrajnog karaktera. Ove čestice kontaminiraju okolnu sredinu, mogu se uneti u organizam inhalacijom ili oralnim putem, mogu se raznositi na veće udaljenosti (do 40 kilometara). Prema podacima nemačkih atomskih fizičara SRJ je u agresiji NATO 1999. godine gađana minijaturnim atomskim bombama, što je doprinelo još većem zagađenju životne sredine. Oksidi urana su otrovni i delimično rastvorljivi u vodi, pa mogu da kontaminiraju podzemne vode, a preko biljaka da dospeju u lanac ishrane ljudi. Municija sa OU ima trajne posledice po stanovništvo i posle prestanka ratnih dejstava.
EKOLOŠKE POSLEDICE NATO BOMBARDOVANJA 1999.
Biodiverzitet u Srbiji je tokom ratnih dejstava NATO nad SRJ bio izložen, posredno i neposredno, višestrukim negativnim fizičkim, radiološkim i hemijskim efektima. Vršena je obimna i kontinuirana destrukcija kopnenih i vodenih staništa. Gađani su pored ostalih delova Srbije, i njeni nacionalni parkovi i zaštićeni prirodni lokaliteti.
Neposrednim ratnim efektima poremećena je populaciona struktura vrsta (biljaka, retkih ptica, šumskih životinjskih vrsta). Efekti ratnih dejstava na ekosistemskom biodiverzitetu Srbije su napravili veliku štetu, čije će posledice dugo da se ispoljavaju na SAV ŽIVI SVET na našim prostorima.
U ranijem izveštaju medicinskih stručnjaka, koji je za račun italijanskog Ministarstva odbrane sačinjen 2002. godine navodi se da je među italijanskim vojnicima koji su služili na Balkanu zabeležen neuobičajeno veliki broj slučajeva Hočkinsove bolesti – malignih oboljenja štitne žlezde. Sličnim podacima raspolažu i udruženja ratnih veterana u Belgiji, Španiji, Portugaliji i Holandiji. Velika Britanija i SAD su priznale da udisanje prašine osiromašenog urana može da bude opasno po zdravlje, ali tvrde da je ta opasnost kratkotrajna i lokalizovana.
U Srbiji se, međutim, o ovoj temi ne govori. Do danas nije urađena nijedna studija o posledicama dejstva osiromašenog urana na stanovništvo, kao ni na vojne i policijske snage koje su bile angažovane u odbrani zemlje, posebno na KiM i jugu Srbije. Možda ti podaci i postoje, ali su daleko od očiju javnosti i o tome se ne govori. A trebalo bi, jer je sigurno da među tim ljudima postoji određen broj koji je oboleo i koji boluje u krugu svoje porodice, deleći sa njima patnje i troškove mučnog lečenja…
Korišćenje bombi sa osiromašenim uranom na KiM i jugu Srbije predstavlja zločin protiv ljudi, koji ne može da bude sakrivan iza zida tišine i ne sme da ostane nekažnjen. Vojni stratezi SAD, koji su dali zeleno svetlo za upotrebu municije sa OU navode da su pripadnici KFOR-a , kao i stanovništvo KiM bezbedni?! Ali, podaci iz Pentagona pokazuju da su Peć, Đakovica i Prizren, kao i druga područja ove pokrajine zasuta desetinama hiljada projektila sa OU. Radiološki najzagađenija su područja na potesu Peć – Prizren – Đakovica. Na ovim mestima ubrzo posle upotrebe ove vrste municije, izmerena je radioaktivnost od 236.000 Bq/kg zemljišta, pri čemu je nivo radijacije prekoračen čak 1.200 puta.
Rak masovno kosi stanovnike Srbije. Prema poslednjim podacima Nacionalnog registra za rak, od ove opake bolesti 2011. godine je umrlo 21.007 osoba, od toga 12.085 muškaraca i 8.922 žene.
Posebno zabrinjava činjenica da stopa smrtnosti raste brže nego stopa obolevanja. Mortalitet se godišnje uvećava za dva i po, a učestalost obolevanja za dva odsto. Zbog toga nam preti opasnost da se nađemo u situaciji da se broj novootkrivenih slučajeva malignih oboljenja i broj umrlih na godišnjem nivou – izjednače.
Dr Snežana Živanović Perišić iz Odeljenja za prevenciju i kontrolu nezaraznih bolesti Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ kaže da je od 2002. do 2011. godine stopa mortaliteta od raka u Srbiji porasla za 17%!!! Od raka bronhija i pluća godišnje umre 4.600 obolelih, od malignih tumora dojke 1.600 a od raka grlića materice 500 žena. Rak debelog creva i rektuma pokosi još 2.600 obolelih, a karcinom prostate 800. Poslednji podaci za 2011. godinu pokazuju da se godišnje otkrije 33.000 novih slučajeva raka, a profesor dr Slobodan Čikarić, predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka i koautor u knjige ”Zločin u ratu, genocid u miru”, upozorava da bi broj obolelih 2015. mogao da dostigne i 40.000, a umrlih od 22 do 23.000.
Prema „Registru za rak“ u centralnoj Srbiji se godišnje dijagnostifikuje više od 33.000 novih slučajeva oboljevanja od raka, a samo u Beogradu otkrije oko 8.000 novoobolelih.
U Srbiji od raka godišnje umre oko 21.000 ljudi, a u glavnom gradu više od 4.600 muškaraca i žena.
Tokom poslednje decenije obolevanje od svih oblika raka u Srbiji je poraslo za 25% kod muškaraca i za 18% kod žena, a broj obolelih od malignih tumora u Beogradu porastao je za 16%.
U Vojvodini broj lečenih pacijenata od karcinoma u 2007-oj je bio 7.324. a i 2008-oj godini 8.133.
Srbiji ne postoji ni minimalan oblik saradnje sa stručnjacima iz zapadne Evrope u kojoj je zbog porasta broja obolelih vojnika odavno upaljena lampica za uzbunu. Saradnje nema ni sa lekarima iz Italije gde je najveći broj umrlih i obolelih od posledica jonizujućeg dejstva osiromašenog urana.
Tekst izveštaja senegalca Bakari Kantea, šefa prve misije UNEP-a, Programa UN za čovekovu okolinu, iz maja 1999. godine u celosti nikada nije objavljen, ali su delovi procurili u javnost zahvaljujući američkom nezavisnom novinaru Robertu Parsonsu, izveštaču iz međunarodnih institucija u Ženevi. Robert Parsons svedoči o tome kako su se u kancelarijama UN, u atmosferi unutrašnjeg razdora, cenzurisali i „frizirali“ izveštaji o zdravstvenim posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranom na Balkanu. Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombardovanom tlu, patiti od kancerogenih oboljenja, leukemije, biće povećan broj spontanih pobačaja i dolazi do deformiteta novorođenčadi. U izveštaju Bakari Kantea piše da su zbog bombardovanja prirodu u SRJ zagadile otrovne supstance, među kojima su najopasniji polihlorovani-bifenili (PHB), visokokancerogeni i odgovorni za imunološke bolesti.
Pošto u regionu Srbije najčešće duvaju severozapadni vetrovi, to praktično znači da zagađenje ide od Srbije ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i BiH i Republici Srpskoj, ili ka Albaniji, Makedoniji i Grčkoj.
Britanski stručnjak Kit Baverštok, bivši direktor službe za radiološku zaštitu u evropskoj kancelariji Svetske zdravstvene organizacije, koji je prvi put konstatovao da uran oštećuje genski materijal, a Organizacija to „previdela“, tvrdi da su polazište za njegova ispitivanja upravo bili rezultati američkog vojno-istraživačkog programa. SZO je 2001. pod pritiskom SAD lažirala izveštaj UN i izbacila saznanje da je oružje kojim je bombarovan narod u SRJ 1999. godine – KANCEROGENO.
Posle završetka bombardovanja, od 24. marta 1999. godine, Grci i Bugari su u maju i junu 1999. godine slali izveštaje da je zračenje kod njih 30 puta uvećano u odnosu na prirodni fon, što je dokaz da su tone radioaktivnog otpada rasejane po čitavom prostoru Balkanskog poluostrva.
Na kraju možemo da kažemo da se na teritoriji SRJ vodio specijalni rat, koji po svojim efektima spada u hemijske i radiološke ratove. NATO alijansa je bombardovanjem ciljanih meta posredno izazivala efekte po posledicama veoma bliske efektima hemijskog rata, odnosno kao da je koristila bojne otrove, a primenom municije sa osiromašenim uranom doprinela je nastajanju efekata radiološkog udesa ugrožavajući zdravlje celokupnog stanovništva i zagađujući prirodu hiljadama godina unapred.
septembar 2022
ПЕТ КОРАКА НАТО ПАКТА ЗА ОДСТРЕЛ ПЛЕНА - ДРЖАВА НА СПИСКУ ГЛОБАЛИСТА - Против сваке од земаља коју стави на свој списак за одстрел НАТО предузима пет основних поступака: лоцирање, довођење у зависан положај, уцењивање, контрола грађанства и принуда. Текст Деклана Хејса (Declan Hayes) ирског римокатоличког, новинара и писца.
НАТО најпре мора да одлучи коју земљу у датом тренутку да колонизује. То, подразумева се, представља гозбу у покрету, јер – како је још ономад Черчил објаснио – НАТО нема сталне пријатеље, има само сталне интересе. Ти интереси онда мотивишу НАТО да нациља земље богате ресурсима попут Нигерије или Ирака, или неке друге попут Ирске, Србије или Естоније које би му могле обезбедити географску или политичку превагу у неком тренутку.
И као што се паразит свом домаћину учини неопходним, и НАТО се по одабиру жртве свом плену мора приказати као незаменљив за опстанак. А како је то најлакше учинити контролом жртвиних прихода од извоза, НАТО те приходе мора учинити зависним од оног што НАТО часопис Економист назива „слободна трговина“ – од поретка по правилима НАТО, према којима домаћин сме да извози једино под НАТО условима и у валути по избору НАТО, што је данас скоро без изузетка јенкијевски долар.
Стога су, пошто су Британци 1922. основали своју марионетску Слободну државу Ирску (Irish Free State), британски петоколонаши и даље контролисали ирску говедину, банкарство и производњу кекса и пива. И како тај режим није имао никакве могућности да изазове свог неоколонијалног господара, тако ни данас ресурсима богате државе Латинске Америке и Африке у НАТО орбити нису у положају да би могли да се супротставе својим господарима, без обзира ради ли се о Француској која пљачка Јемен, САД које пљачкају Ирак и Сирију, или о Европској Унији која Украјину користи као сопствени центар властитих шема за прање новца и трговину белим робљем.
У мало вероватном случају да Ирска, Нигерија, Украјина или било која друга земља попут Сирије изнедри руководећи кадар способан да се супротстави НАТО-у, те земље ће и даље морати да рачунају с тим да НАТО контролише све њихове извозне приходе, унутрашње инвестиције и порезе. То се најјасније види у Ирској, коју су данас колонизовале америчке компаније из Силицијумске долине, чији запослени својим порезом на доходак покривају највећи део буџетских прихода Ирске, и чије најниже страсти доводе до процвата бизнис пословне пратње. Ако би Америка тек тако решила да једног дана одустане од тога да Ирска буде њено чвориште у ЕУ, ирска економија би се једноставно истопила. А ако се читаоци питају зашто државе попут Ирске, Британије и Украјине имају тако неспособне лидере, нека знају да се баш такви и бирају да би бранили НАТО и интересе Силицијумске долине, а не интересе властитог народа. Зато, кад вам данас неко прича о перманентној владавини, треба да знате да он не говори о државној служби, већ о владавини компанија на НАТО линији које све своје битне потезе вуку иза кулиса.
Политичаре и друге људи од интереса за тако циљане компаније НАТО контролише подмићивањем. Узмимо на пример обнову Украјине по предлогу НАТО, у оквиру које је ирски режим обећао да ће обновити украјинску Ровењску област. То у суштини значи да ће велики грађевински послови бити додељивани компанији ЦРХ, добављачу за највеће ирске грађевинске компаније, која је синоним за корупцију широких размера постала још од оснивања Слободне државе Ирске. И ако украјински родољуби без политичких веза са хунтом око поквареног Зеленског и даље мисле да ће се у том обећању бити понешто и за њих, нек знају да је то само сан, јер мито и корупција на тај начин не функционишу.
Амерички милијардери Чак Фини и бивши сарадник нациста Џорџ Сорош послужили су као главни канал за слање милијарди предвиђених за мито у правцу Ирске. Финијеве милијарде биле су нарочито важне кад су вође ИРА, потплаћене од ЦИА, напустиле партију Шин Феин, за чије је кључне вође доказано да су били на Сорошевом платном списку. А пошто је Фине Гаел, водећа конзервативна странка Ирске, успешно колонизована још давне 1970. кад ју је у међународни џет-сет промовисао велики бос Голдман Сакса, Питер Сатерленд, ирски корумпирани лидери још од тада су потпуно на линији с екипом НАТО. Ирску Лабуристичку странку, коју је својевремено финансирао легендарни антиимперијалиста, Џејмс Коноли, сада предводи размажена богаташица и окорели русофоб, Ивана Бачик, чији је деда Карол за потребе Хитлеровог Вафен СС-a руководио огромним фабрикама у Чехословачкој. За ирску странку Зелени, као и за све друге зелене странке ма где да су, није било ниједног за животну средину благотворног рата који је НАТО водио да није добио и њихово безусловно одобравање и подршку.
Оно што је битно да се за сваког оваквог политичара не заборави је да су, без обзира шију ли им одела италијански или француски кројачи, тек пуке НАТО слуге, онако како су то у маскирне униформе заљубљени Зеленски, или британски гангстери који су посредством Источноиндијске компаније господарили Индијом читавих 200 година, или гангстерске породице слизане с НАТО које силују и пустоше курдске делове Ирака још од Првог заливског рата. И заиста, кад смо већ код Ирака, зар не делује невероватно да је баш курдски део Ирака, тако богат нафтом, један од највећих извора илегалне имиграције у ЕУ, и да НАТО, са устима пуним изградње нације, демократије и транс парада поноса, са својим убицама регрутованим међу Курдима поступа овако брутално? И кад обични Курди с њима тако пролазе, замислите само како пролазе ирачки Мандејци, Језиди, Сиријци и Халдејци, док им НАТО необуздано пљачка земљу ? И можете ли и замислити како би Крим прошао да се није на време ујединио с домовином Русијом, управо у тренуцима док је Пуси рајот по њој скрнавила цркве и док су Шел и Ексон Мобајл, две компаније дубоко уплетене у украјинску кризу, око њега већ почињали са бушењем у потрази за нафтом?
Мито је био најкорисније оруђе у рукама не само Римљана који су се тако и Исуса дочепали за шаку шекела. НАТО је на карту Јуде одиграо безброј пута, добро знајући да већину оних у средини може присилити, подмитити или купити не би ли му помогли да се реши оних који пружају отпор Империји.
НАТО, авај, наставља да се бори с онима који споро уче, који руководе местима попут Ирана, Сирије и Русије, који неће да своју душу продају за ситниш, или за каиш „длакаве сланине“ (streaks of hairy bacon – сиротињска храна у некадашњој Ирској). И мада се прибојава да би такви могли распламсати побуну и отпор, ако им икако може ускратити кисеоник, НАТО ће свој посао ипак наставити. И док год становништво одржава у животу с мало хлеба и виртуелних игара, НАТО може мирно наставити са џепарењем.
А то је место на којем се у игру уводе масовна пропаганда, добротворне организације, НВО и људи са Д списка (D-listers), попут Грете Тунберг и Зеленског – јер, док је становништво јалово, улењено и равнодушно, све је у реду. У том смислу важно је рећи да нема веће заблуде него претпоставити да би све кренуло на боље само кад би обични Американци сазнали шта њихова војска ради дечацима и девојчицама у Ираку и Авганистану. Чињеница је да јавно мњење не само да није брига, већ га никад није ни било брига. Филмови попут Америчког снајперисте, Пада црног јастреба или Рамба врхунац су њиховог поимања. Више је Парижана изашло на улице да прослави титулу светског првака у фудбалу него што је 1944. поздравило Де Гола и ослободиоце.
Кад је полно амбивалентни Родерик О’Горман (Roderik O’Gorman) постао Министар за децу у актуелној влади Ирске, сместа је најавио да ће његов први приоритет бити да убрза процедуру око операције промене пола на енглеској сада већ потпуно дискредитованој и осрамоћеној Клиници Тависток (Tavistock Clinic) за ирску децу за коју сам тврди да су рођена с погрешним полом. О’Гормана никад неће стићи казна за кастрирање стотина ирске деце јер ће се америчке фармацеутске компаније, које представљају саму срж ирске привреде, већ постарати да он све преживи, не само да би и даље ружио политичку сцену, него и да у годинама пред нама настави да упропашћава на хиљаде осетљивих ирских малишана – од тог зависи њихов профит. Сваком Ирцу који хтедне да се супротстави овако злонамерном намеснику, као и сваком Британцу који би покушао да се супротстави Тони Блеру, постаће јасно да иза њих стоје читаве мреже лажних НВО и добротворних организација на платном списку НАТО, што најчешће буде довољно да их сачувају.
Па чак и ако до тога ипак дође, НАТО увек има некога попут Смедлија Батлера (Smedley Butler), борбеног Квекера, који је објаснио да је рат у ствари најобичнији рекет (War is a Racket, његов је антиратни памфлет који је објавио на крају каријере разочаран профитерством, пропагандом и неправдом војно-индустријског и обавештајно-спољнополитичког естаблишмента, па се њиме успротивио учешћу Америке у иностраним ратовима смишљеним зато да од њих корист имају једино финансијски и индустријски кругови) у којем се уобичајено прибегава бруталној сили да они који је примењују, попут самог Бaтлера, униште сваког ко би се и само усудио да им се супротстави. Кад само погледамо отпор у Азербејџану, Нигерији, Сајгону, Сантјагу де Чиле, Варшави или Белфасту, увек ћемо морати да узмемо у обзир и песму The Cry of the Morning. Тако су се посредничке НАТО снаге дочепале Асанжа, Лумумбе, Мартина Лутера Кинга (који је протестовао против Кока Коле на сам дан кад су га смакли), Кена Саро-Вива (Saro-Wiwa), брутално убијеног нигеријског активисте, Дарје Дугине, малтешке новинарке Дафне Галиције (Daphne Caruana Galizia), и још многих стотина и хиљада других, јер списку жртава НАТО нема краја.
Краја нема ни дијагнозама. Или је боље рећи прогнозама, где се у најгрубљим цртама види шта је нужно чинити и шта све ваља исправити за ослобађање из самртног НАТО „загрљаја“. И колико год да је мач са две оштрице у виду иностране помоћи потребан, мезимци НАТО-вог Светског економског форума настављају да ужурбано исушују мочвару под својом зеленом заставом, подижући свој једнодимензионални Јерусалим, док им се „Вечни Рим“ распада пред очима. А то се лако да разумети и из фашистичког сламања протеста слободарских канадских камионџија, а потом и холандских, немачких и италијанских земљорадника, на крају и из познатог труизма Оливера Голдсмита, ирског песника из 18. века (Oliver Goldsmith, The Deserted Village), да „кад срушите поноситог сељака, он се никад поново неће усправити“ (a bold peasantry, their country’s pride, when once destroyed, can never be supplied”), поготово уколико остваре дистопијски Врли нови свет Клауса Шваба.
Све ово не значи да треба да „оставимо сваку наду“, него да увидимо реалност и окружење. НАТО лидери и они који им служе нису ништа другачији од „краљица глади“ (тако је краљицу Викторију током „Велике глади“ назвао ирски револуционар Мод Гоне, премда је забележено да је од своје владе она ипак тражила да се изгладнелом становништву помогне), цезара и разних олигарха из давнашњих векова, који су енглеску децу терали да се ради чишћења провлаче кроз димњаке и раде у рудницима угља. Њихово је уверење да сви ми остали постојимо само зато што су нам они то невољно допустили – и колико и сами у ту њихову ујдурму поверујемо, они толико и јесу у праву.
Но, дијалектичка расправа о томе шта јесте исправно, а шта није никад неће бити окончана. Добре душе попут Џулијана Асанжа настављају да се боре за правду и у најгорим могућим условима, а у овим данима русофобије засноване на незнању и дезинформисању, и нама би вредело да се осврнемо на Толстојев Рат и мир, на Аустерлиц, Наполеонов највећи тријумф, када је маршал Кутузов увидео како се ратна срећа часком окрене као новчић, на акције усамљених појединаца, као када Принц Андреј гледа у лице Наполеона, па размишља о томе колико је величина испразна.
И тако ћемо ми кротки заиста наследити земљу тек када нас се довољно подметне под точак историје који ће НАТО збацити са његовог пиједестала, зато што се ова битка ни не може другачије завршити него рушењем грабљиваца и омогућавањем њиховим жртвама да, речима Мартина Лутера Кинга узетим из старе црначке духовне песме, узвикну „коначно слободан, коначно слободан, хвала свевишњем Богу, коначно сам слободан“, слободан као Џулијан Асанж који, премда окован у једном од најгорих НАТО казамата, у срцу и савести остаје слободан.
