(neo)kolonijalizam - zločin bez granica

332.jpg

septembar 2022

"DRŽAVE NEMAJU PRAVA DA RADE ŠTA HOĆE U OKVIRU SVOJIH GRANICA" - Osnovna ideja Sorošovog „humanizma“, tzv. „otvoreno društvo“, svodi se na nametanje globalističkih načela ekonomije i „meltingpot“ – razaranje lokalnih kultura, pod izgovorom „multikulturalizma“. Svako društvo koje hoće da se zaštiti od pljačke koju, pod vidom globalizacije sprovode multinacionalne kompanije, jeste ZATVORENO DRUŠTVO. Treba ga, dakle „otvoriti“, milom ili silom. Soroš se opredelio za „milom“ (mada ne isključuje i „silom‛“, ako treba.) Njemu odgovara i jedno i drugo. Jer, kako on kaže, „kad fondacije mogu da sarađuju sa vlašću, efikasnije su; kad ne mogu, njihov rad je potrebniji i cenjeniji jer nude alternativne izvore prihoda za građansko društvo“. Pravilo je: što gora vlast, bolji rad soroševskih fondova, baš zato što ih podržava „građansko društvo“.

620x0-e1508542325620-640x400.jpg

Godine 2002. Toni Bler, američki potrčko i kvazi-laburista, i Soroš osnovali su Institut za transparentnost industrije sirovina. Cilj instituta je da države bogate naftom, prirodnim gasom i strateškim metalima podnose „transparentne“ izveštaje o svojim prirodnim bogatstvima i njihovom korišćenju, pisanje po međunarodnim standardima. Cilj je, navodno, da korumpirane vlasti, pre svega u zemljama Trećeg sveta, ne budu u mogućnosti da pljačkaju nacionalna bogatstva, i time ugrožavaju siromašno stanovništvo svojih zemalja. Uveden u 23 zemlje, EITI standard je, u stvari sredstvo kontrolisanja zemalja bogatih ključnim sirovinama globalne privrede. Toni Bler je, na Samitu UN-a u septembru 2005. godine, rekao: „Prvi put na ovom Samitu, složili smo se da države nemaju pravo da rade šta hoće u okviru svojih granica, nego da mi, u ime čovečanstva, imamo zajedničku dužnost da štitimo narode tamo gde njihove vlasti to ne čine“.
 

332.jpg

avgust 2022

Kao što Toni Bler „brine“ o „jadnim“ narodima, tako je, u knjizi „Velika šahovska tabla“, Zbignjav Bžežinski „brinuo o Sibiru, tvrdeći da je Sibir dobro celog čovečanstva, a ne samo Rusije“.

                                                                       Vladimir Dimitrijević - Đerđ Soroš veliki meštar sviju hulja 

GLOBALISTIČKA MAFIJA IZAZIVA RATOVE I PREVRATE, URUŠAVA DRŽAVE I NJIHOVE EKONOMIJE, POSTAVLJA MARIONETSKE VLADE INSTALIRAJUĆI TIHU OKUPACIJU NEVIDLJIVU PLEBSU -   Svetski finansijski sistem  je u rukama globalističkih moćnika. Ko je imao vremena imalo dublje proučiti metode njihovog kreiranja novca, mogao je ustanoviti da su ga pomenuti kreirali iz čistog vazduha, da taj novac u realnosti nema nikakvu podlogu, nego je samo fiktivan. Na bazi te fikcije oni naplaćuju interes kojim stvaraju bazu za kupovinu svega, od prirodnih bogatstava pa do ljudske duše. Tako danas ne postoji zemlja koja nije njihov dužnik. 

 

Kontrola svesti počinje od kontrole informacija. Kontrola informacija se uspostavlja kontrolom nad obrazovanjem, naučnim institucijama, medijima, religioznim institucijama itd. 

Do dana današnjeg nije se dogodio ni jedan veći lokalni ili globalni sukob, državni prevrat, ekonomska kriza a da iza njih nisu stajali globalistički mafijaši. 

367.jpg

Oni koji su imalo dublje proučavali zbivanja u vezi poslednjih konflikata na balkanskim prostorima, mogli su uvideti osnovne aspekte manipulacije kojima se globalisti služe i inače širom sveta, zarad razbijanja država, izazivanja oružanih sukoba, održavanje rata sve dok se industrija i infrastruktura država dovoljno ne unište, uspostavljanje mira, postavljanje na vlasti marionetskih vlada, kreditiranje tih država kako bi se obnovila infrastruktura i privreda zemlje uz, naravno, visoke interesne stope. Te kredite  uspostavljena vlada, sastavljena mahom od mediokriteta podržanih od strane svojih sponzora i nalogodavaca, obično ne uspeva vraćati, pa tako i država i narod postaju “vlasništvo” IMF-a, koji je opet samo jedno od efikasnih oruđa porobljavanja u rukama globalista. Potom se vrši tranzicija prirodnih bogatstava, industrije, komunikacija, medija odnosno svega što je bitno za život jednog naroda, u njihove ruke. Oni koji opstanu nakon njihovog krvavog pira postaju jeftina radna snaga ili moderni robovi korporativnog fašizma - spoja državnih vlasti, s jedne strane i korporacija i banaka globalista s druge. 

Ista manipulativna formula se ponavlja u kontinuitetu, oduvek. Normalno ljudsko biće u kontuzovanom stanju svesti opet će pre poleteti na komšiju protiv kojeg je ratovao, kako bi se njemu za nešto osvetio, nego što će biti u stanju primetiti kako su i on i komšija izmanipulisani od strane entiteta koji su za njih nevidljivi. 

Svima su pak vidljivi instrumenti, produžene kandže ovih zveri, poput vlada SAD i drugih Zapadnih država, njihove privatne vojske za porobljavanje sveta, NATO-a, MMF-a, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije, UN-a i njenih organizacija, EU, Haškog tribunala na kojem se sudi nepokornima, korporativnih masmedija i primera radi čitavog niza ostalih, tzv. "međunarodnih organizacija", institucija, univerziteta, fondacija, nevladinih organizacija itd, itd, čitave zastrašujuće manipulativne mašinerije. Ipak, prosečan građanin sveta je indoktrinisan na način da pomenute smatra organizacionim celinama koje služe tobože njegovom dobru, nesposoban da se upita ko zaista  drži konce upravljanja i kontrole u svojim rukama i koja im je uistinu svrha. 

332.jpg

jul 2022

KOLONIJALIZAM KOJI PODRAZUMEVA POROBLJAVANJE, PLJAČKANJE I UBIJANJE DOMORODAČKOG STANOVNIŠTVA JE PRE SVEGA IZUM IMUĆNIH I MOĆNIH KRUGOVA "LJUDI" OD POHLEPE KOJI POTIČU IZ ZAPADNE EVROPE. Ogromne količine zlata i drugih plemenitih metala, dijamanata i ostalih materijalnih bogatstava je vekovima pljačkano i oduzimano od tehnološki i vojno inferiornih naroda Afrike, Azije, Australije i Amerike. Pljačkaške pohode i formiranja kolonija koje će potom bezobzirno eksploatisati, sprovodili su pohlepni vladajući krugovi i njima bliski pojedinci i korporacije sa zapada evropskog kontinenta. Prenebregava se činjenica da je upravo ta Zapadna Evropa i dan danas ekonomski i privredno naprednija od ostatka sveta. Jedan od razloga, svakako je i gomilanje materijalnog bogatstva pomenutom pljačkom kao osnovom i energijom za dalji privredni razvoj. Milioni nevinih ljudi su u tom njihovom besramnom pohodu mučeni, eksploatisani i ubijani. I dan danas vlade ovih bivših kolonijalnih zapadnih država, teže sakriti, potisnuti, negirati, zaboraviti strahote kolonijalizma počinjene od strane svojih predaka.

 

U čast i sećanje na milione umorenih, nikada ne smemo zaboraviti žrtve bestijalnosti i pohlepe onih koji su sebe nazivali "civilizovanim" svetom i koji i dan danas putem neo-kolonijalizma nastavljaju s pljačkom naroda i država širom sveta ali ovog puta na prikriven, lukav i perfidan način pod velom lažne demokratije. Korupcijom i mitom upravljaju tzv. vladama siromašnih država. Te vlade danas, umesto nekadašnjih kolonijalista, eksploatišu i pljačkaju sopstvene narode i države za račun korporacija globalista koje potiču sa tla nekadašnjih kolonijalnih sila: Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Holandije, Belgije, Španije, Portugala, SAD-a i drugih država razvijenog Zapada koje su im se vremenom pridružile u neokolonijalnom pohodu.       

46.jpg

Britansko Carstvo bilo je najveće carstvo u istoriji. Na vrhuncu moći, Britanci su se hvalili “Carstvom u kojem sunce nikad ne zalazi” s obzirom da je zbog raširenosti njihovih kolonija svetom sunce uvek sijalo barem na jednom delu britanske teritorije. Međutim, u „carstvu u kojem Sunce nikada ne zalazi“, počinjeni su brojni zločini koji spadaju među najgore u istoriji. U slučaju razgraničenja Indije i Pakistana 1947. godine, Britanci su počinili ogromne greške. Tada je 14 miliona ljudi napustilo svoje domove, što je jedna od najvećih ljudskih migracija u istoriji. U vreme Carstva, u Indiji je od gladi umrlo između 12 i 29 miliona ljudi. U masakru u Amritsaru 1919. godine, takođe u Indiji, za manje od deset minuta, britanski vojnici ubili su oko 1.000 ljudi. U Rodeziji, današnjem Zimbabveu, Britanci su otimali zemlju domorocima i pljačkali rudnike dijamanata. Ustanak plemena Mau Mau u Keniji, između 1952. i 1960. godine, završen je pobedom Britanaca koji su pobili između 20.000 i 100.000 ljudi.

AUSTRALIJA

Australijski Aboridžini jedan su od najstarijih svetskih naroda. Kada je prva britanska flota kolonista stigla u Australiju krajem 18. veka, na ovom kontinentu živelo je između 300.000 i milion pripadnika aboridžinskih plemena. U mnogim delovima Australije, Aboridžini su potpuno iskorenjeni, ubijani ili nasilno iseljeni. Australijanci su doneli Aboridžinima bolesti i alkohol, počinili ubistva, oduzimali decu od aboridžinskih majki i sprovodili diskriminaciju. Između tridesetih i sedamdesetih godina 20. veka, desetine hiljada dece oduzeto je od aboridžinskih roditelja i smešteno u crkve na prevaspitanje u projektu poznatom kao Ukradena generacija. Od 1910. godine, 100.000 aboridžinske dece odvojeno je od roditelja i predato novim, belačkim porodicama. Ova diskriminirajuća praksa, koja se u Australiji sprovodila do šezdesetih godina prošlog veka, bila je ozakonjena na federalnom i saveznom nivou, a zakoni se temeljili na premisi kako su Aboridžini osuđeni na propast.

Britansko_carstvo_genocida.jpg
37344192_10214528755904926_1878850460295626752_n.jpg
73234814_2649794318417263_9069970803067453440_n.png
183747.jpg

U 19. i 20. veku, francuska kolonijalna imperija bila je druga po veličini u svetu, iza Britanske imperije. Francuska se očajnički i žestoko, bez obzira na cenu, borila da zadrži afričke kolonije. Malo je poznata činjenica da neke afričke zemlje i danas, u 21. veku, plaćaju kolonijalni porez Francuskoj. Čak 14 afričkih zemalja dužne su, kroz kolonijalni ugovor, davati 85 posto svojih novčanih rezervi Centralnoj banci Francuske. Afrički lideri, koji su odbili platiti porez, ubijeni su ili bili žrtve državnog udara. Ogromno prostranstvo Francuske Ekvatorijalne Afrike (današnji Čad, Gabon, Srednjoafrička Republika i Kongo) razdeljeno je 1900. godine između 40 francuskih firmi koje su stekle pravo na 30 godina korišćenja, bolje rečeno bezobzirne pljačke. Za izgradnju železničke pruge do atlantske obale, koja se gradila u južnim delovima Konga od 1921. do 1932, regrutovano je 127.250 muškaraca, od kojih je 14.000 nestalo. U zapadnoj Africi, Francuzi su u Drugom svetskom ratu mobilisali 211.000 Afrikanaca, a 169.000 učestvovalo je u bitkama u južnoj Francuskoj. Ubijeno je 24.762, a ništa se ne govori o mnogima čija sudbina nije poznata. Za vreme sedmogodišnjeg rata u Alžiru, francuska vojska pobila je između 350.000 i 400.000 civila.

m.jpg
Europe-Colonial-History-1-420x420.jpg
belgijski genocid.jpg

BELGIJA

Belgijski kralj Leopold II odgovoran je za smrt 15 miliona ljudi u današnjem Kongu. Ovaj zlotvor držao je u privatnom posjedu čitavu jednu državu i postao vladar teritorije 80 puta veće od njegove Belgije. Tako je postao apsolutni gospodar života i smrti za 20 miliona ljudi koji su na prostorima današnje Demokratske Republike Kongo živeli vekovima pre dolaska “belog čoveka”. Pod parolom “nauke i progresa”, Leopold je porobio čitav narod, pretvarajući Kongo u ličnu plantažu. Za red i mir bila je zadužena kraljeva privatna vojska. Eksploatacijom prirodnih bogatstava Konga, Leopold II stekao je ogromno bogatstvo. Novac je dolazio od prodaje slonovače, a kasnije i gume. Celokupna populacija kraljeve privatne države besplatno je radila bez bilo kakvih prava na prikupljanju biljnih sokova od kojih se pravila guma. Svako selo imalo je količinske kvote koje je moralo ispuniti. Ako ne bi uspeli, mnogima su odsecane genitalije, noge i ruke, bez obzira da li se radilo o muškarcu, ženi, starcu ili detetu, dok su drugi kažnjavani udarcima bičem od kože nilskog konja. Od 20 udaraca bičem ljudi bi gubili svest, a od 100 umirali. Leopold II, koji je umro 1909. godine, nikada nije kažnjen za varvarske zločine protiv naroda Konga.

193755621_476936346938367_856877794086576779_n.jpg
francuska_kolonijalna_002.jpg
Europe-Colonial-History-2.jpg

HOLANDIJA

1602. godine, Holanđani osnivaju organizaciju kako bi omogućili slobodnu prodaju i nabavku robova za svoje azijske kolonije, a 1604. stvaraju vlastitu oazu za hvatanje roblja u Africi koju su nazvali Obala robova. Holanđani su prvi osmislili masovni prevoz robova, a za manje od 40 godina, polovina stanovništva holandskih kolonija u Aziji bili su robovi. Godine 1621, osnivaju kompaniju kojom su trebali iz Obale roblja osigurati dodatnu radnu snagu na plantažama na Karibima. Ova kompanija transportovala je 550.000 robova do Kariba i Južne Amerike. Holanđani su vladali Indonezijom punih 350 godina, eksploatišući prirodna bogatstva do maksimuma. Nakon Drugog svjetskog rata, Holanđani su u Indoneziji počinili brojne zločine i masakre. Na Božić 1946, holandske specijalne jedinice ubile su hiljade Indonežana u južnom Celebesu. Devetog decembra 1947, holandska kraljevska armija Istočne Indije na ostrvu Javi ubila je 431 muškarca. U vrijeme kolonijalnog rata ubijeno je 150.000 Indonežana.

Africa-map1.webp
namibia-genocide-hanging-party.jpg
Indonesia-Netherlands_colonialism.jpg

Zločini nemačkih vojnika u Namibiji

Iživljavanje Holanđana u Indoneziji

311.jpg

Prvi genocid u 20. veku počinile su nemačke snage u jugozapadnoj Africi, kada su 1904. godine ubile više od 80.000 Namibijaca iz plemena Nama i Herero. 3. maja 1904, car Wilhelm II šalje u Namibiju Adriana Dietricha Lothara von Trotha, koji postaje vrhovni komandant nemačkih jedinica. Van Troth stiže s 14.000 vojnika u Namibiju i izjavljuje: “Afrička plemena umreće nasilnom smrću. To je bio i ostao zadatak moje politike, u ostvarenju tog cilja služiću se terorom i okrutnošću. Istrebiću afrička plemena morem krvi.“ Dan pre bitke kod Waterberga, Troth je opisao plan: “Opkoliti Herere kod Waterberga i uništiti, a zatim osuditi na smrt.” Drugog oktobra 1904, von Troth šalje upozorenje ustanicima: “Ja, veliki general nemačke vojske, šaljem ovo pismo Hererima. Narod Herera mora napustiti zemlju. Ako odbije, nateraću ga topovima. Svaki pripadnik Herera, koji se zatekne unutar nemačkih granica, biće smaknut. Neću poštedeti ni žene ni decu. To su moje reči Herero narodu.” 

Ohrabreni ovakvim stavom svog komandanta, nemački vojnici ubijali su pripadnike plemena Herero bez milosti i silovali mlade Herero žene pre nego što bi ih ubili ili proterali u pustinju. Nakon rata, nemački eugenički stručnjaci tražili su od nemačkih kolonijalnih snaga da prikupe i pošalju u Berlin lobanje i ostale delove tela pobijenih iz plemena Nama i Herero. Neki ljudski ostaci korišćeni su u eksperimentima, a većina prodata kolekcionarima širom Evrope.

Krvava-zastava-Simbol-genocida-nad-Indijancima-u-Americi.jpg

Krvava zastava - simbol genocida nad indijancima

61260755_1201018166746399_3188821150637490176_n.jpg

Kada su stvorene Sjedinjene Države, Indijanci su smatrani divljacima zbog čega su ubijani u kontinuiranim napadima. Pokolj američkih Indijanaca i danas se u istorijskim udžbenicima prikazuje kao nešto normalno iako su zločini izvedeni s unapred planiranom namerom i sistematski do konačnog istrebljenja američkih domorodačkih plemena. Prvo legalno “humano” preseljenje Indijanaca počelo je 1830. godine, a 1859. godine u Teksasu više nije bilo Indijanaca. Do kraja 19. veka, belci su uništili između 12 i 15 miliona Indijanaca ubistvima i bolestima, od kojih su male boginje bile najsmrtonosnije. Genocid na tlu Amerike smatra se najmasovnijim genocidom u istoriji ljudskog roda. Indijance je istrebila civilizacija u najvećem genocidu u istoriji, civilizacija koja samu sebe smatra najvećim zagovornikom poštovanja ljudskih prava u svetu.

ŠPANIJA

Špansko Carstvo bilo je prvo istinsko svetsko kolonijalno carstvo. Špansko Carstvo doživelo je vrhunac u 16. i 17, a kraj u 19. veku osamostaljenjem kolonija u Južnoj Americi i gubitkom ostalih kolonijalnih poseda. Kolonizacija je započela nakon što se Kristofer Kolumbo 1493. godine vratio iz Zapadne Indije. Nakon toga, španska kraljica Izabela I Kastiljanska odobrila je pohode na novootkrivene prekomorske posede. Širenjem carstva, Španija je širila i verska učenja Katoličke crkve i pokrštavala lokalno stanovništvo. Domorodačko indijansko stanovništvo bilo je izloženo zlostavljanjima, pljački, prisilnom radu i regrutovanju u vojne jedinice. U velikom broju umiralo je od zaraznih bolesti, kao što su grip, boginje i tifus. U osvajanju novih kolonija, veliku ulogu imali su konkvistadori koji su vršili strahovita nasilja nad domorocima. Većina konkvistadora okrutno je postupala s naseljenicima regija koje su osvojili – ubijali su, porobljavali, silovali, pokrštavali domorodačko stanovništvo, nametali upotrebu španskog jezika, uništavali njihove običaje i kulturu i na ostale načine zlostavljali stanovništvo.

 

PORTUGAL

Uz Špansko kolonijalno carstvo, portugalsko kolonijalno carstvo najstarije je kolonijalno carstvo u istoriji. Trajalo je šest vekova, od 1415. godine, do povlačenja iz Makaoa 1999. i nezavisnosti Istočnog Timora 2002. godine. Prekomorska ekspanzija Portugalaca počela je 1488. godine kada je Bartolomeu Dias oplovio Rt dobre nade, zatim je usledilo putovanje Vaska da Game do Indije 1498., te otkriće Brazila 1500. godine. Kada su stigli s okena na istočnoafričku obalu, Portugalci su odmah počeli pljačkati i paliti. Od svih kolonijalnih sila, Portugalci su najviše robova izvezli iz Afrike u Ameriku. U Portugalskoj Africi domorodac je mogao poboljšati društveni položaj kroz sistem asimilacije. Ako je htio postati prilagođen, morao se obratiti mesnom sudu i dokazati da zna čitati i pisati portugalski, da je katolik, da je materijalno nezavisan i ima volju napustiti domorodačke običaje i početi živeti na evropski način. Za manje od 100 godina, portugalskim osvajanjima uništeno je ono što je stvarano vekovima.

332.jpg

jun 2022

БРИТАНЦИ СУ ЗА 185 ГОДИНА ВЛАДАЊА ИНДИЈОМ ПОБИЛИ И УМОРИЛИ ГЛАЂУ 85 МИЛИОНА ЉУДИ! 

- ИСТРАЖИВАЊЕ: МАСАКРИ И ВЕШТАЧКИ ИЗАЗВАНЕ ГЛАДИ – ГЕНОЦИД ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ У ИНДИЈИ - Јово Вукелић недељник Репортер 04.јун 2018.године

  • У индијским државама Западни Бенгал (посебно области Бирбума и Муршидабада), Бихар, Орису, Џарканд и Бангладешу од 1765. до 1773. године од глади умрло безмало 10 милиона људи

  • Индијски историчар Амаресх Мисра тврди да је и у геноциду 1857. убијено 10 милиона људи након што је 10. маја те године у граду Меруту избио масовни устанак у којем су учествовали и муслимани. Устаници су убрзо, за неколико дана, освојили Делхи и велике делове северне Индије. Британци су у тим ратним походима за гушење устанка, који су потрајали неколико година, палили и пљачкали градове и села, убијајући сво цивилно становништво

  • Мушкарци, жене и деца Амритсара окупили су се 1919.у парку Јалианвали како би се чуо њихов глас против глади, недостатка посла и угњетавања од стране Британаца. Енглези су изненада блокирали све улазе у парк и отворили ватру на Индијце из свог расположивог оружја. За десет минута непрекидне паљбе убили су хиљаду, а ранили још 1.100 људи

  • Један од најгорих злочинаца био је подкраљ Индије (1876. - 1880.) “Месар” лорд Е.Д. Лyтон. Он је организовао горе концентрационе логоре од каснијих – нацистичких, као што је напр. Бухенвалд, (у којем је оброк затвореника имао вредност 1.627 калорија, а за Индијце је био 1.500 калорија. Још се за тај оброк морало радити 9 сати

  • Винстон Черчил је најодговорнији за масовну смрт Индијаца од глади 1943. Тада је рекао: “Мрзим Индијце. Они су зверски народ са зверском религијом. Сами су криви за глад јер се коте као зечеви“

ИНДИЈЦИ су за Британце били нижа врста људи, раса недостојна белог човека, бића другог реда и према њима су се понашали као према животињама у току своје вишевековне владавине Индијским подконтинентом. Најстрашнији примери људског садизма, бруталности и малтретирања и зверских убијања забележени су у Британској Индији.

Можемо ли глад класификовати као геноцид?

Можемо, јер су глад у Индији плански проузроковали Британци.

Што се тиче непрегледних серија глади од 1765. године у Индији, Бангладешу и Пакистану па наредних осам година, све до 1773, последице су биле милиони умрлих. Глад је према непотпуним подацима убила чак 10 милиона Индијаца, трећину претежно бенгалске популације. А могла се наравно избећи без већих тешкоћа, хране је било, али је британски окупатори нису дали, јер не би стицали огромне профите.

Џон Фиске, познати амерички историчар, у својој књизи „Невиђени свет“ написао је „да је та глад била гора од „Црне смрти“ (болест слична куги или еболи) која је харала Европом средином 14. века“.

Током власти индијских Могула (принчеви и шахови), од сељака се захтевало да плаћају данак од 10-15 одсто пољопривредних прихода, што је омогућавало лагодан живот владара, али и сигурност за сељаке у случају да усеви пропадну . Међутим 1765. године британска Источноиндијска компанија (која је имала сурову приватну војску) приморала jе могулског шаха Алама III на Споразум којим је преузела скупљање овог данка и подигла га на 50 одсто. План британских окупатора био је дехуманзација Индијаца како би се приказали као дивљаци, пагани и неверници који су уронили у “таму хиндуизма”. Треба нагласити да су у Британији, у Источно-индијском колеџу, створене све тадашње британске сулуде теорије “социјалног инжењеринга” које су довеле до геноцида у Индији и другим земљама. 

11.png

Провинцију Бенгал-Бихар-Ориса купили за 26 рупија

Британски завојевачи су 1765. године откупили индијску провинцију Бенгал-Бихар-Ориса за само 26 рупија! Желели су, после тешких борби са побуњеним сељацима, да покажу своју доминацију и моћ остатку потконтинета. Тражили су да се сви устаници предају.

Глад је посебно била ужасна 1768. и 1769. године у индијским државама Западни Бенгал и Бихар, али је погодила и Орису, Џарканд и Бангладеш.

Бенгал је најгоре прошао, а посебно области Бирбума и Муршидабада. Хиљаде породица су напуштале своје домове у нади да ће храну наћи на другоом месту, али је нису нашле. Они који су остали су умрли. Британци су се понашали као да се ништа драматично не дешава. А умирали су милиони, нарочито деца.

И када би одлучили да полумртвим људима дају и минимум хране Британци би од њих захтевали да за њу прво морају да раде. Већина је била толико исцрпљена да су скоро сви умрли пре него би храну добили.

Током ове велике глади у Бенгалу, Британци су чак из ове провинције одвели сву стоку и однели пиринач и друге прехрамбене намирнице и продали их ван Индије. Британци су на пољима пиринча и житарица након тога садили мак (опијум) како би га извозили у Кину и зарађивали огромне суме новца. И зато је од глади убрзо умрло 10 милиона Индијаца.

Због глади су избијали масовни немири, а Британци су стварали казнене одреде па су на застрашујуће начине убијали људе, а најпопуларнији начин убијања непослушних био је да завежу човека за врх топа па га разнесу хицем!?!

Тако је глад владала Индијом, земљом која није знала шта је глад до доласка Британаца. Они су Индијце заиста сматрали нижом расом.

Индијски писац и историчар, Амаресх Мисра тврди да је Британија „починила још један – највећи геноцид у историји света, баш у Индији“.

Он описује догађаје везане за тај страшни чин.

За време британске колонијалне власти у Британској Индији, или Индијском царству ( коју су сачињавали Индија, Пакистани Бангладеш, Шри Ланка), 10. маја 1857. је у граду Меруту избио  масовни устанак хиндуистичког и муслиманског становништва против британских властодржаца. Устаници су убрзо, за неколико дана, освојили Делхи и велике делове северне Индије. Узроци устанка били су немилосрдна експлоатација и израбљивање (рад до смрти) сељака и радника, пљачкали су их и пребијали.

Тада је (1858.) британска војска у Индији кренула у сурову противофанзиву да угуши велику побуну.

У британским историјским књигама ова огромна побуна Индијаца  је дрско приказана као обична ратна операција за враћање подручја које су освојили устаници. У побуни су учествовали и милиони сељака, који су тада побијени.Гесло Албиона је било: Индијци су робови које треба убијати.

         Масакрирано 10 милиона људи!

22.jpg

Индијски историчар, Амаресх Мисра из Бомбаја, тврди: „Британци у тим ратним походима за гушење устанка, који су потрајали неколико година, побили близу 10 милиона људи! Казнене експедиције палиле су и пљачкале градове и села, убијајући сво цивилно становништво. То је највећи геноцид у историји човечанства“.

Он је о том геноциду написао књигу под насловом „“1857 – The Real Story of the Uprising” (1857. – „Стварна прича о Устанку“).

Мисра у књизи показује како су Британци били јако окрутни и убијали сваког Индијца који се супротставио британским освајачима. Многи градови и села су потпуно уништени и спаљени. Мисра то поткрепљује са више поузданих извора.

Масовне смрти хиндуистичких и муслиманских устаника потрђују и тадашње британске колонијалне власти, која је после тог устанка забележила драстичне губитке становништва у појединим регионима Индије. У неким подручјима се број становника смањио за једну петину, у другим за четвртину, а понегде чак за трећину. 

У британским историјским књигама се тај догађај фалсификује и приказује као “индијска побуна” или “индијска непослушност”.         Геноцид је скриван и приказан чак као некаква оправдана борба британских колонијалних власти против побуњеника. Нико никада није одговарао за ове масакре који по дефиницији јесу класичан геноцид!

Један од најгорих злочинаца био је подкраљ Индије (1876. - 1880.) “Месар” лорд Е.Д. Лyтон.

 

Он је организовао горе концентрационе логоре од каснијих – нацистичких, као што је напр. Бухенвалд, (у којем је оброк затвореника имао вредност од 1.627 калорија, док је Темплеов био 1.500 калорија). За тај оброк морало се радити 9 сати. Овај Лyтон, издао је наредбу да се свака вест о убијању или масовном умирању од глади у Индији суспендује и забрани објављивање. Уведени су строги закони ратне цензуре да се не би сазнала истина о масовним убиствима и злоделима.

33.jpg
44.jpg

Прећуткивање геноцида у британској историографији

Британски историчар Саул Давид, оспорава тврдње Амаресха Мисре, и каже да он претерује. Једноставно, на делу је прећуткивање масакра у британској историографији.

Али, и други индијски научници - као Амар Фарокви (Amar Farooqui), професор историје на Универзитету у Индији, потпуно се слажу се Мисром.

Фарокви каже: „Дуго је владало је дуго ћутање о тим догађајима и британској тиранији. Није се могла изнети истина, није било слободе.  Тек сада су пронађена сведочанства Индијаца из тог времена, која показују другу страну те трагичне историје“. 

Вођени само профитом, Британци су током своје колонијалне владавине у Индији плански доводили до читаве серије великих глади због којих су десетине милиона људи умрли за скоро 200 година владавине Албиона и Источноиндијске компаније.

Британци су имали задатак да максимално експлоатишу природне ресурсе Индије и никакви обзири према становништву нису постојали. Светили су се сурово за најмању непослушност народу Индије у свакој прилици.

Ова британска политика систематског масовног убијања народа је врло слична оној нацистичкој о уништењу “непожељних”. И била је много масовнија и трајнија. Иритирани због тога што су приходи од опорезивања некада мањи од очекиваних, масовно и брутално су убијали „нижу расу“ (Индијце) . често из чистог беса, освете. Сматрали су Индијце „циганима“, безвредним бићима, робовима без икаквих права.

Планско убијање сељака и гајење мака

Потом, Британци су почели да издају наређења сељацима које културе треба узгајати, с обзиром да су их извозили. Сељаци навикли на узгајање пиринча и поврћа тада су морали да узгајају углавном мак (због опијума). Најважнији извозни артикал Британске Индије био је опијум. Целу производњу мака и продају опијума водила је опскурна британска Источнондијска компанија. Профитерски мотив експлоататора довео  једо катастрофалних и разарајућих последица. Сељацима британске власти уопште нису хтеле да помогну, плански су их убијале.

Велика бенгалска глад у току ратне 1943. године је најпотреснија зато што је достављањем хране лако могла бити избегнута беспотребна смрт три милиона људи.

Британски премијер Винстон Черчил био је најодговорнији за ту масовну смрт од глади 1943. Редовно је помоћ упућену Бенгалу преусмеравао војним трупама. Тада је рекао: “Мрзим Индијце. Они су зверски народ са зверском религијом. Сами су криви за глад јер се коте као зечеви“. 

Овом изјавом ушао је у историјске анале геноцида и бесчашћа.  Потом је у Бенгалу умрло чак три милиона људи, а британски и канадски бродови пуни хране пловили су поред обала Бенгалског залива. Британске власти су у првих 7 месеци 1943. из Индије извезле чак 700.000 тона пиринча “за потребе британске војске и цивила”.

Злочином против човечности и бруталним масакром 1919.  у Амритсару илустроваћемо причу о једној од најсуровијих владавина у историји света.

Мушкарци, жене и деца Амритсара окупили су се у парку Јалианвали (окружени зидовима) како би се чуо њихов глас због глади, недостатка посла и угњетавања од стране Британаца. Енглези су изненада блокирали све улазе у парк и отворили ватру на Индијце из свог расположивог оружја. За десет минута непрекидне паљбе убили су хиљаду, а ранили још 1.100 људи. Око 100 жена и деце покушали су да се спасу спуштајући се у средишњи бунар, али су се сви удавили. 

55.jpg

А комадант који је издао наредбу да се пуца - Региналд Дyер - хваљен је због овог подвига!

Британска јавност скупила је тада 26. 000 фунти за њега (милион данашњих долара) уз мото “захвалност човеку који је спасао Индију”.

Треба констатовати да после одласка Британије из Индије (1947.) у овој земљи нико није умро од глади!

Али су Британци оставили беду и сиромаштво и хаос у односима између муслимама и хиндуса, избили су оружани сукоби који су однели око два милиона мртвих.

Уместо осуде и суочавања са енормним злочинима британска државна, политичка и војна врхушка о својим ратним злочиницима и творцима геноцида пише и тада и данас похвалне књиге, подиже  имспоменике и даје њихова имена улицама.

332.jpg

februar 2020

...na čelu okupirane i porobljene države kolonije se "demokratskim" procesom zvanim izbori, neprekidno smenjuju unapred određeni miljenici korporativnobankarske oligarhije.

Guverneri kolonija potom čine sve da ispune direktive svojih poslodavaca....privatizovati sve i predati im u ruke prirodna bogatstva, ono malo prosperitetnih kompanija i preostale profitabilne resurse, smanjiti socijalna davanja ili ih ukinuti, otpustiti na desetine hiljada radnika a pri tom ne obezbediti mogućnost zaposlenja armiji nezaposenih, preostalima koji rade smanjiti maksimalno cenu rada (jer uvek ima onih koji će ih zameniti ako im se to ne dopada) i pretvoriti sve nas u poslušno roblje....

Budućnost svake države su deca i mladi...ti mladi nemaju izbora nego traže načina da pobegnu negde gde će omogućiti sebi kakav takav život dostojan čoveka i ne vraćaju se, dabome...ovde nema ko da sklapa brakove a ako nema brakova nema ni dece...zemlja se prazni, nacija odumire a država sigurno postaje korporacija globalne vlastele u kojoj više nema koga da im se odupre ( mada nema ni sada jer su većini isprani mozgovi)....

U međuvremenu na plaćeničkim medijima neprekidno slušamo ode i pohvale korporativnobankarske oligarhije svojim poslušnim izvršiocima direktiva - sve opisano tako dobro rade i neverovatno su uspešni! Naravno i izmučeni građani su isto tako uspešno ubeđeni da ih čeka neka svetla toliko im puta već do sada obećana budućnost i čvrsto veruju svojim vođama a kako i ne bi jer im je to znanje toliko puta iz dana u dan utiskivno medijskim hipno veštinama, u mali mozak...iako naslućuju da smo svi negde blizu ivice ambisa koji se nazire, nema potrebe za panikom jer vođa sigurno zna put do dna gde nas napokon čeka večna slava ...

429.jpg
332.jpg
119.jpg