zver vs Srbi
mart 2024
ОКУПАЦИЈА ЕУ/ЗАПАДА ПОДСЕЋА НА ОНУ ТУРСКУ - извод из текста Светислава Пушоњића - И Европска унија, као некадашња Османска империја, фаворизује оне Србе који се одричу крста и српског имена, који из све снаге хуле на једно и друго, који су српске вредности трампили за „западне“
Невероватно је колико окупаторски механизми Европске уније (Запада) подсећају на вишевековну турску окупацију. Иако су ови први далеко софистициранији (и утолико подмуклији), иако су умотани у меке грађанске форме, свака историјска окупација у бити је један те исти механизам са једним те истим методама подјармљивања поробљеног народа.
Подсетимо се како су то радиле Османлије:
На целом простору окупираних српских земаља они су и Србима и другим православним народима „великодушно“ нудили могућност преласка у ислам, што је осим поштеде од репресивних мера (харачи, данак у крви и друго), значило и многе привилегије у новоуспостављеном друштвеном поретку. И тада је међу Србима било доста „прогресивних“ који се нису „залуђивали прошлошћу“ већ „гледали у будућност“, којима је „бољи живот“ био важнији од било које националне светиње, па су пристајали да на главу ставе турбан, крст замене полумесецом, цркву џамијом, од Милоша и Илије постану Мехмед и Алија да би били награђени статусом пуноправних грађана Османског царства, бољом и плоднијом земљом, као и могућношћу напредовања на друштвеној лествици. Обласне управљачке структуре биране су управо из редова потурчених Срба, од којих су многи постајали аге, бегови, паше, везири.
Насупрот томе, „назадни и примитивни“ Срби, који су по сваку цену остајали верни крсту и српском имену, имали су статус „раје“, то јест грађана другог реда, који су живели у сиромаштву, плаћали големе хараче (трећину од свих производа обласном аги, а десетину султану), којима су деца отимана и одвођена у јањичаре или им је одузимана имовина (уколико се замере било ком Турчину или потурици), који су злостављани и понижавани на мноштво начина, због чега су се повлачили у најзабитије врлети, што даље од управљачких центара окупиране земље (зато су у мешовитим срединама по Рашкој области, Босни, Црној гори, муслимани до скора били углавном сконцентрисани по варошима и ближим и плоднијим насељима око река, док су Срби махом раштркани по удаљеним планинским селима).
Данашња окупација српских простора од стране Европске уније (Запада) готово је у свему идентична. И Европска унија, као некадашња Османска империја, фаворизује оне Србе који се одричу крста и српског имена, који из све снаге хуле на једно и друго, који су српске вредности трампили за „западне“, који пристају да спроводе најдеструктивније агенде и друге гадости и ужасе ради привилегованих друштвених позиција. У било којој виђенијој фирми или државној установи такви „потурчени“ Срби имају бољи третман, веће шансе при запошљавању и напредовању у каријери, њима се додељују грантови и стипендије, из њихових редова се бирају управљачке структуре, њиховим писцима и режисерима се додељују књижевне и филмске награде, даје простор у најгледанијим медијима итд. Насупрот томе, Срби одани вери и имену третирају се као „назадни и примитивни“ и постепено своде у ранг грађана другог реда, они су изложени константним институционалним притисцима, свим могућим понижењима, њихова егзистенцијалне могућности су све суженије, њих судски извршитељи избацују на улицу за било коју неплаћену дажбину, њима се одузимају деца због „сиромаштва“ и одводе у неповрат.
mart 2024
SRBIJA vs "SEKTA BOGATAŠA" - Sudaranje srpskih nacionalnih interesa sa „sektom bogataša” (koju možemo nazvati i Kolektivnim zapadom) uočljivo je u mnogim segmentima, ali se uslovno može podeliti u tri osnovna pravca: politika, ekonomija i kultura. - izvodi iz teksta Igora Ivanovića
Možda se iz samog naslova ovog teksta na prvi pogled ne vidi područje borbe, pa je zbog toga neophodno preciznije pojašnjenje naslovnih pojmova. Pod Srbijom se prvenstveno podrazumevaju – Srpski nacionalni interesi, dok se pod „sektom bogataša” podrazumeva nekoliko srodnih pojmova od istog tkiva:
1) Kolektivni zapad,
2) Duboka država,
3) NATO pakt,
4) Globalistička ideologija i sl.
Svi ovi pojmovi prozapadne provenijencije – pored lako uočljive sveobuhvatnosti – temelje se na materijalnoj moći iz koje je učvršćivana čitava civilizacija. Koliko god da zvuči uprošćeno, možda čak i zaverenički, čitav spektar masovnih odnosa zapadne civilizacije počiva na bankarskom kapitalu nekoliko porodica, kao i njihovih korporacijskih satelita. Onih istih porodica koje su vlasnici FED-a u Americi (Federalne rezerve u SAD, pandan Narodnoj banci bilo koje evropske države), kao i vlasnici ili akcionari u svim vodećim zapadnim bankama, medijskim monopolima, proizvodnim kompanijama i tržišnim korporacijama.
Centralizam zapadnog upravljačkog modela nije ništa manje centripetalan od upravljanja kineskom državom. Dok je u Kini, zvanično i transparentno na vlasti moderna komunistička ideologija, na Kolektivnom zapadu je oficijelno na vlasti liberalna demokratija, ali se stvarni model upravljanja sprovodi arkadijskom ponornicom. Ovaj podzemni centralni tok – kojim se disciplinuju sva zapadna društva – sopstveni izvor pronašao je u učenju Klausa Švaba, a ušće u Soroševom „Otvorenom društvu”. Zato bi, ipak, najbolji termin za ovu pojavu bio „sekta bogataša”. On u sebi objedinjuje oznaku za tačno određene „bogataše” – vlasnike zapadnih društava, kao i jednu „sektu” – zatvorenu, zavereničku i pro-satansku zajednicu.
Sudaranje srpskih nacionalnih interesa sa „sektom bogataša” uočljivo je u mnogim segmentima, ali se uslovno može podeliti u tri osnovna pravca:
-
Politika,
-
Ekonomija,
-
Kultura.
POLITIKA:
Iz ugla srpskih nacionalnih interesa, postojanje „sekte bogataša” samo je dodatno pojačalo neprijateljstva prema Srbima. Tradicionalne evropske politike koje su u kontinuitetu bile neprijateljske prema Srbiji – posebno engleska i nemačka – samo su ojačane u savremeno doba. Prelaz konvencionalnih evropskih politika iz nacionalnih u globalističke formate, formiranje evro-unijatske zajednice kao američkog protektorata, kao i širenje invazionog potencijala NATO pakta do samih granica Ruske Federacije – u svemu su bili suprotstavljeni srpskim nacionalnim interesima.
Priznanje AVNOJ-evskih granica kao budućih državnih granica (osim u slučaju Kosova i Metohije), etničko čišćenje Srba iz Hrvatske, radikalne sankcije protiv SR Jugoslavije, bombardovanje Republike Srpske, agresija na SR Jugoslaviju, upotreba zabranjene municije sa osiromašenim uranijumom – koja decenijama kasnije pospešuje kancerogene bolesti – falsifikovanje referenduma u Crnoj Gori, sponzorisanje secesije Kosova i priznavanje ove kvazi-države – samo su neki od neprijateljskih činova od strane Kolektivnog zapada u poslednjih nekoliko decenija. U aktuelno vreme to su pritisci za ukidanje Republike Srpske, ultimatumi za priznanje Kosova i Metohije, agresivni napadi na SPC, zahtevi za uvođenjem sankcija Ruskoj Federaciji…
Na političkom planu, „sekta bogataša”, ili Kolektivni zapad – kako se često označava kod nas, najveći je i trajni neprijatelj srpskih nacionalnih interesa! Svaki dalji korak integracija u evropski politički prostor samo umanjuje potencijal suverenosti srpske države i dovodi nas u dublju okupaciju.
EKONOMIJA:
Posebna osobenost srpske ekonomije je privatizacija koja je sprovedena odmah nakon „petooktobarske revolucije”. Tada je rasprodat celokupan zdrav proizvodno-uslužni potencijal u Srbiji, naročito onaj koji je imao državni monopol. Značajnim delom ova profitabilna imovina je otuđena od strane stranih (zapadnih) država, uz oksimorkski naziv „privatizacija”. Nakon toga je samo povećan nivo okupacije srpske ekonomije, odnosno njena vazalna potčinjenost gorenavedenoj „sekti bogataša”.
Prvo što je prodato – po izričitoj zapovesti koju su izvršile „demokratske vlasti” dan nakon petog oktobra – bile su sve domaće banke! Zato danas Srbija – dve i po decenije kasnije – nema u državnom vlasništvu nijednu pravu banku, jer joj nije dozvoljeno da ih poseduje. U prestižnom naučnom časopisu Ekonomist (u vlasništvo porodice Rotšild) objavljeno je tumačenje visokog briselskog diplomate, potvrđeno i u objašnjenju bivšeg predsednika Češke Republike gospodina Vaclava Klausa, na njegovom neposrednom iskustvu, koje glasi: „Jednom kada neka zemlja aplicira da se priključi EU – ona postaje naš rob!”
jul 2023
Na ekonomskom planu interesi „sekte bogataša” (Kolektivnog zapada) suštinski su suprotstavljeni srpskim nacionalnim interesima, jer putem kolonijalnog statusa poništavaju ideju ekonomskog suvereniteta Republike Srbije.
KULTURA:
Područje dejstva zapadne „meke moći” je veoma široko, ali bi njegov simbolički koncentrat mogli da reprezentuju sledeći fenomeni:
-
filmska produkcija „Holivuda” i televizijska produkcija „Bi-Bi-Si”;
-
u industriji rokenrola metaforička parabola „Bitlsi – Rolingstonsi”;
-
promene u navici ishrane kolokvijalno nazvane „Koka-kola, pica i Starbaks kafa”;
-
modna industrija simbolizovana kroz robne marke „Šanel – Levis – Armani”;
-
automobilska industrija kroz fabrike „Mercedes-Benz” ili „Jaguar” i slično.
Silovit uticaj na srpski svet tokom svih ovih decenija bio je nazadrživ, kao i skoro svuda na planeti.Prvo se okončava napad na Boga i crkvu, zatim na nacionalnu pripadnost, potom na tradiciju i običajnost, onda na porodicu kao jedini trajni oslonac čoveka, kasnije na seksualnost i pol, da bi za kraj preostao stampedo na bilo koje identitetsko uporište čoveka rođeno kroz kolektivno nesvesno, kroz poznato pamćenje, kroz nasledno sećanje.
Danas čovek ne sme biti otac ili majka, ne sme biti muškarac ili žena, ne sme biti Srbin ili Španac, ne sme biti pravoslavac ili katolik, ne sme biti latentno heteroseksualan, jednom rečju: ne sme biti ništa, a od toga ništa – ponajmanje sme imati tradicionalno nasleđe ili konzervativnu običajnost.
Svakom zdravorazumskom biću na planeti ova postmoderna kultura je strana i neprihvatljiva, dok je mnogima čak i morbidna. U najmanju ruku isto važi i za srpski narod. Srbi su patrijahalan, konzervativan i bogobojažljiv narod – čije je kolektivno pamćenje izgrađeno na mitu o junaštvu i stradanju, tradiciji slobodarstva, kao i na narodnim običajima. Srpska narodna kultura – koju je obožavao Gete – suštinski se protivi dekadenciji postmoderne kulture Kolektivnog zapada. Srpska elitistička umetnost – koja se. sa jedne strane, naslanja na narodne umotvorevine dok, sa druge strane, podupire klasičnu svetsku baštinu – nije kultura negacije već kultura konstrukcije.
Postmoderna kultura koju generiše „sekta bogataša” do poslednjeg atoma predstavlja sveobuhvatnu negaciju srpskih nacionalnih interesa. Srpska narodna kultura – kako je pisao Ava Justin Popović – teži prisustvu Boga u čoveku, da bi tako bilo što više čoveka u čoveku. Postmoderna kultura Kolektivnog zapada teži suprotnom – ubistvu Boga u čoveku, kako bi bilo što manje čoveka u čoveku.
Kompletan tekst na : https://standard.rs/2024/03/12/srbija-protiv-sekte-bogatasa/
Svaki privid nacionalnog suvereniteta je pretnja globalistima, uključujući suverenitete Srbije, Rusije i Grčke, čija istorija i kultura imaju puno toga zajedničkog
Srpski narod kroz svoju dugu istoriju mnogo je postradao, ali uvek je nalazio izlaz. Uveren sam da ćete i sada pronaći put, koliko god to u ovom trenutku izgledalo teško.
Ovoga puta na udaru je čitavo čovečanstvo i ako to shvatimo, to nam umnogome povećava šanse. NATO i EU danas nisu dobro rešenje za bilo koju naciju. Evropska unija je bankrot-konstrukcija koja za cilj ima oduzimanje sloboda državama članicama radi globalističkih interesa, a NATO je „policijska ruka“ tih interesa.
U mojim opsežnim istraživanjima i višegodišnjim raspravama u kojima sam učestvovao, nikada nisam našao dokaz o genocidu u Srebrenici. Sve je to posledica činjenice da su u određenom trenutku SAD i NATO demonizovali Srbiju i etničke Srbe. Opisao sam detaljno u jednoj od svojih knjiga kako su određeni američki istraživački centri i pi-ar kompanije korumpirano demonizovali Srbiju i naterali Kongres SAD da stane na stranu Hrvatske i muslimana u BiH protiv Republike Srpske i Srbije.
Isti plan za namerno uništavanje Jugoslavije i demonizovanje srpskog naroda primenjen je i na Kosovo. Sve je to deo globalnog rata za budućnost čovečanstva. Svaki privid nacionalnog suverenog identiteta je pretnja tim globalistima iz Davosa, uključujući suverenitet Srbije, Rusije, Grčke, čija istorija i kultura imaju puno toga zajedničkog.
Frederik Vilijam Engdal 09.08.2021.
februar 2020
HRONOLOGIJA rasturanja jedne zemlje od strane mondijalsitičke ološi, globalističke mafije iliti tzv "međunarodne zajednice" u čijim rukama su sve obaveštajne službe poput CIA-e na primer, njihova privatna vojska NATO, projekcija buduće svetske vlade UN i sve njene organizacije, nadnacionalna megakorporacija EU, itd.
Od kraja II sv. rata do osamdesetih godina XX veka, glavnu ulogu u razbijanju Srbije na pokrajine imala su jezuitska deca obučena u ruho tzv. komunizma, tačnije komunjarizma:
"Aktivnosti na destabilizaciji južne srpske pokrajine Kosovo kontinuirano su se odvijale još od početka osamdesetih godina. Tajne službe zapadnih zemalja tamo su imale stabilna uporišta u brojnim nevladinim organizacijama, tako da je politička kriza na Kosovu
već bila uveliko izazvana, s tim što su intenzitet te krize i njen obim sistematski kanalisani u skladu sa NATO planovima.
Od 1997. godine kriza je planski eskalirala, manje-više po istom scenariju koji je nekoliko godina ranije primenjen u Bosni. Zapad je Šiptarima priznao samoproklamovano pravo na samoopredeljenje do otcepljenja, bez obzira na činjenicu što je u pitanju bila samo nacionalna manjina, tako da su i oni počeli sve više da se ponašaju kao nezavisna država.
Na kosovsku teritoriju tajno je ubačeno nekoliko instruktorskih timova CIA, sa kadrovima iz sastava penzionisanih američkih oficira pod ugovorom sa Pentagonom, koji su sprovodili specijalnu obuku šiptarske gerile. Nastupa period učestalih napada na pripadnike jugoslovenske vojske i policije koje čak i američka administracija javno karakteriše kao terorističke akte, ali ne prestaje da ih tajno podstiče i politički podržava. Komandu nad glavnim štabom paravojnih formacija šiptarskih separatista preuzima penzionisani oficir CIA Viliam Voker, iskusni veteran, koji je rukovodio izazivanjem krize u Salvadoru 1992. godine.
Logistička podrška obezbeđuje im se preko nevladine organizacije – Fond za otvoreno društvo, koordinacija akcija sprovodi se preko nevladine organizacije – Lekari bez granica, čiji je osnivač, inače jedan od vodećih evropskih političara, Bernar Kušner, održavao stalni kontakt sa šiptarskim komandantom Hašimom Tačijem, dok im je propagandna podrška stizala sa svih strana. Po bosanskom muslimanskom scenariju, svaki odgovor jugoslovenske vojske i policije na oružane provokacije u zapadnim medijima je predstavljan kao „masakr nad nedužnim civilima”, uz naglašene procene političkih komentatora da je na Kosovu na pomolu nova „humanitarna katastrofa”.
Anatomija globalističkog smrada – Dragan Filipović
https://kupdf.net/download/anatomija-globalistickog_5afb4027e2b6f5b37e17a8dc_pdf
februar 2020
TRI “VELIKOSRPSKE” LAŽI ZBOG KOJIH ĆE DOĆI DO NOVOG RATA NA BALKANU - Tekst Mislava Horvata (2017)
U Srbiji se često čuju mišljanja među običnim narodom: “Nećemo mi ginuti u novim ratovima, nećemo na Hrvate, na Muslimane… za sve su krivi političari, oni nas huškaju na rat, nemojte dati da vas zavedu…”
Meni je jasno zašto prosječan Srbin tako razmišlja, ali prosječnom Srbinu nije jasno da Hrvati i Muslimani tako ne razmišljaju. I nije mu jasno zašto ne razmišljaju tako. Razlog je vrlo jednostavan, odnos Hrvata i Muslimana prema Srbima se zasniva na tri temelja, tri laži:
1. Velikosrpska politika
2. Velikosrpska hegemonija
3. Velikosrpska agresija
Velikosrpska politika
“Velikosrpska politika” je laž koju je 19. vijeku izmislila Austro-Ugarska. Kako nije imala kolonije po svijetu, Austro-Ugarska je jedino mogla kolonizirati Balkan. Na putu Bečkih kolonijalnih ambicija stajala je mala kraljevina Srbija. Srbi su bili jedini narod koji se sam oslobodio od Turaka. Rumunjima su pomogli Rusi, Grcima Englezi, a Srbi su potpuno samostalno izborili svoju slobodu. No, većina Srba tada je živjela izvan te oslobođene srpske države, uglavnom na prostorima pod turskom okupacijom.
Kako je Tursko carstvo bivalo sve slabije, bilo je samo pitanje vremena kada će se svi Srbi ujediniti u jednu državu od Bosne i Hercegovine do sjeverne Albanije (tada još ne postoji albanska nacija, samo razna plemena koja ni ne pričaju isti jezik) i Makedonije (Stare Srbije). Srbija nije imala ni najmanje pretenzije da u svoju državu uključi i Krajinu i Dalmaciju koje su tada naseljene gotovo isključivo Srbima, ali je zato Austro-Ugarska htjela i Bosnu i Hercegovinu i Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju. Svaki pokušaj Srba da se obrane od velikogermanske ekspanzionističke politike Beča, Austrija je proglasila “velikosrpskom politikom”.
Kad je u drugoj polovini 19. i početkom 20. vijeka počelo veliko katoličenje Srba i prevođenje u Hrvate, svaki Srbin koji bi se tome odupirao bio bi proglašen “velikosrbinom”. A čak i kada bi Srbija bila u granicama tzv. Velike Srbije, od Makedonije do Karlovca, to opet ne bi bila velika Srbija jer je etnički prostor Srba u srednjem vijeku bio daleko veći. Dušanova Srbija izlazila je na 3 mora, prema genetičkim istraživanjima, a i jezično, sjeverna Albanija, dio Rumunjske i Bugarske je i danas naseljen Srbima.
Rumunji su do 19. vijeka pričali slavenski, dio Bugarske koji se naslanja na Srbiju i danas govori dijalektom bližem srpskom jeziku nego bugarskom, sjeverna Albanija je puna srpskih toponima koji na albanskom ne znače ništa. Prema tome, za Beč i Vatikan, svaki pokušaj Srba da se obrane od njihovih kolonijalističkih aspiracija bio je proglašavan velikosrpskom politikom.
"Srbija se mora uništiti - austrijski plakat s početka XX veka
Velikosrpska hegemonija
„Velikosrpska hegemonija“ je laž koju su izmislili komunisti. Nakon što je pobjednička srpska vojska oslobodila Sloveniju, Hrvatsku, Dalmaciju, Slavoniju, Krajinu, Bosnu i Hercegovinu i Vojvodinu i stvorila Jugoslaviju, gdje je Hrvatima i Slovencima dala punu ravnopravnost, nastala je druga laž, ona o velikosrpskoj hegemoniji. Komunistička partija je po direktivni kominterne (centralno tjelo svih komunističkih partija svijeta) optuživala Srbe da vladaju Jugoslavijom. Komunisti su kao najvećeg protivnika svog dolaska na vlast vidjeli Srbe, narod sa slobodarskom i državotvornom tradicijom koji nije trpio totalitarne režime.
Koliko je njihova optužba o velikosrpskoj hegemoniji bila suluda vidi se iz sljedećih podataka: Zagreb je imao najveći industrijski, populacijski i ekonomski rast u kraljevini Jugoslaviji i u svojoj istoriji za te 23 godine „velikosrpske hegemonije“ od 1918. do 1941.. U Hrvatskoj je samo do 1932. podignuto 27 posto od svih ukupnih industrijskih postojenja u Jugoslaviji, a u Srbiji samo 14 posto. Od ukupno investiranog kapitala Hrvatska je dobila 37 posto, a Srbija 17 %.
Hrvatska je prosječno plaćala po stanovniku 713 dinara, dok je jugoslavenski prosjek bio 777. Porez na zemljište u Srbiji je bio dvostruko veći nego u Hrvatskoj (5.56:10.53) Iako su Hrvatska, Slovenija i Bosna sudjelovale u napadu na Srbiju u 1. svjetskom ratu, Karljevina Jugoslavija je njemačku ratnu odštetu ravnomjerno podjelila na sve djelove Jugoslavije.
Hrvati su činili 23 posto stanovnika Kraljevine Jugoslavije, a svugdje su bili zastupljeni iznad prosjeka. Od svih sudija, Hrvati su činili 28%, odnosno kasacionih sudija 40%, sudija upravnih sudova 34% i državnih savjetnika 24 %. U čitavom nizu viših državnih službi, Hrvati su sudjelovali sa 29,74 posto. Učešće Hrvata među učitelja narodnih, osnovnih i viših škola bilo je 26,1 posto, učitelja građanskih škola 41,4 posto, učitelja gimnazija 27,1 posto i učitelja učiteljskih škola 28,1 posto. Iako je na Beogradskom univerzitetu studiralo 3 hiljade studenata više, Kraljevina Jugoslavija je Zagrebačkom univerzitetu davala 96% više sredstava.
1918. kad je ušao u kraljevinu Jugoslaviju Zagreb je bio provincijski gradić od niti 80 000 stanovnika. 1941. Zagreb je imao preko 300 000 stanovnika. Kralj Aleksandar izgradio je pola Zagreba, otvorio Zagrebačku filharmoniju, tvornicu električnih instalacija, zološki vrt, tržnice Dolac, hotel Esplanadu, hotel Dubrovnik, prugu Zagreb – Split, radio stanicu, telefonsku centralu, katoličko sjemenište, gradsko kupalište, dalekovod do Karlovca, ogroman stambeni blok najveći u povijesti Hrvatske (cijeli centar Zagreba), nove pruge, prvi neboder u Zagrebu i Hrvatskoj, kompleks škola u Križanićevoj, tvornicu električnih žarulja, kilometre tranvajske pruge i radi novu remizu, novi stambeni kompleksi na Trešnjevki i Trnju koji su do tada bili sela, željeznički most preko Save, Rebro…
Prema tome, svaki pokušaj Srba da održe funkcionalnu Jugoslaviju, slobodnu i nezavisnu, bio je od komunista, a kasnije i fašista proglašavan „velikosrpskom“ hegemonijom. Povijest je pokazala da su Slovenci, Hrvati, Muslimani, Makedonci (i ostale poluizmišljene nacije) svoj zlatan period i ekonomski i kulturološki i sociološki imali samo u Jugoslaviji. Kao što je Evropa dok je surađivala sa Rusijom ekonomski jačala i napredovala, a od kada je uvela sankcije propada, tako su i južnoslavenski narodi bolje živjeli u zajedničkoj državi sa Srbijom. Ali Amerika Evropu plaši Rusijom, a južnoslavenske narode Srbijom.
Velikosrpska agresija
Treća antisrpska laž je ona o „velikosrpskoj agresiji“ kao razlogu za raspad Jugoslavije. Po toj laži koju su izmislili Tuđman i njegovi zapadnjački nalogodavci, za rat nisu krivi Hrvati koju su rasturali Jugoslaviju, nego Srbi koji su bili protiv rasturanja Jugoslavije. Za rat nije kriv Tuđman koji je izbacio Srbe iz ustava, koji je izvršio etničko čišćenje Srba iz hrvatskih gradova i agresiju na Krajinu, nego Srbi koji su se branili. Nije kriv Tuđman koji se borio za uništenje Jugoslavije nego Milošević koji je bio za to da se u uređenje Jugoslavije ne mjenja. Srbi nigdje nisu prešli pragove svojih kuća, a krivi su za agresiju.
Srbi koji su u Kninu činili 96 posto stanovnika, izvršili su agresiju na taj isti Knin, valjda su sami sebe okupirali. Dok su Srbi pjevali o bratstvu i jedinstvu, Katolička crkva je organizirala orgomne proustaške mitinge još od sedamdesetih godina koje komunističke vlasti nisu zabranjivale. 1971. počele su masovne demonstracije u Hrvatskoj, tzv. Maspok u kojem se Srbima iz Hrvatske prijetilo progonom. Gdje je bio Milošević 1971.? Na izborima 1990. hrvatski narod je glasao za Tuđmana i HDZ koji su u svom programu imali izlazak iz Jugoslavije, a Srbi u Hrvatskoj su glasali za SDP koji je u svom programu imao ostanak u Jugoslaviji.
Prema tome, svaki pokušaj Srba da brane svoja vjekovna ognjišta u Hrvatskoj i Bosni proglašen je „velikosrpskom agresijom“.
Hrvati i Muslimani tvrde da Srbi već više od 100 godina provode velikosrpsku politiku, hegemoniju i agresiju. Zato je danas u Hrvatskoj 4 posto Srba, a 1910. ih je bilo 25 posto (samo pravoslavnih, bez katolika koji su se izjasnili kao Srbi). Zato je danas u Bosni 30 posto Srba, a 1895. ih je bilo 98 posto (od toga pravoslavnih 43 posto). Dokle god te 3 laži budu temelj odnosa Hrvata i Muslimana prema Srbima, zapadnim centrima moći neće biti teško da ih pokrenu u nove ratove protiv Srba. Ove 3 laži su ideološki okvir za sve ratove na Balkanu posljednjih 100 godina. I za sve nove ratove koje će doći. Srbi, jesmo li toga svijesni?
