zver vs Srbi
decembar 2024
MANIPULACIJE, OBOJENE REVOLUCIJE I OKUPACIJE... GLOBALISTIČKI PIR UZ OBAVEZNU NAIVNOST VEĆEG DELA PLEBSA - 5.oktobar 2000. I PRODAVANJE MAGLE UNIŽENOM I OSIROMAŠENOM NARODU
Petooktobarske promene - demonstracije - u Beogradu stotine hiljada demonstranata oborilo režim Slobodana Miloševića koji je poražen na izborima 11 dana ranije. Među desetinama hiljada demonstranata bilo je i onih iz unutrašnjosti Srbije koji su doputovali u prestonicu konvojima kamiona, autobusa i automobila.
S jedne strane politički teoretičari, naučnici i analitičari vladavinu Slobodana Miloševića često opisuju kao autoritarnu ili autokratsku, kao i kleptokratsku, sa brojnim optužbama za izborne prevare, politička ubistva, suzbijanje slobode medija i policijsku brutalnost. S druge strane ukazuje se na konstantan pritisak zapadnih evro-atlantskih vlada na režim Slobodana Miloševića, ali i na čitav srpski narod, kako tokom ratova u kojima se raspadala SFR Jugoslavija tako i kroz pokušaj okupacije SR Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) nakon što je jugoslovenska pregovaračka delegacija odbila da potpiše, očito fingirani mirovni sporazum sa predstavnicima kosovskih Albanaca u Rambujeu. Ono što je uglavnom ostalo neprijavljeno i nepoznato široj javnosti jeste da je sporazum iz Rambujea imao tajni Aneks B, koji je delegacija Medlin Olbrajt unela poslednjeg dana. On je podrazumevao vojnu okupaciju cele SR Jugoslavije – zemlje sa gorkim sećanjima na nacističku okupaciju. Kako je ministar spoljnih poslova lord Gilbert kasnije priznao, Aneks B je namerno podmetnut da izazove odbijanje i vojnu intervenciju evro-atlantista na SRJ odnosno Srbiju i Crnu Goru. Nakon žilavog otpora Vojske Jugoslavije NATO agresorima, koji evro-atlantisti nisu očekivali (Olbrajt je u velikom stilu najavljivala par dana bombardovanja i krah SRJ), zločinački milosrdni poduhvat uz veliku kolateralnu štetu (kontinulna ubistva civila i urušavanje civilne infrastrukture) se završio, ne okupacijom cele SRJ, kako su evro-atlantisti planirali, već kontrolom UN-a, tačnije snaga NATO-a nad Kosovom i Metohijom i bolnom činjenicom da je Miloševićev režim još uvek, iako uzdrman, i dalje prisutan. Nastavili su sa svojim omiljenim sankcijama, blokadama, pritiscima i ucenama kako bi napokon skinuli s vlasti neposlušnog Murtu nebili vlast napokon uzjahao kontrolisani i poslušni Kurta kao što je to već slučaj svuda u "demokratskom i slobodarskom" svetu. I tako i bi.
Silnim sankcijama i uništavanjem jugoslovenske odnosno srpske privrede kako mnogobrojnim moćnim polugama spoljašnjeg zapadnog evro-atlantskog faktora, tako i pljačkanjem iste od strane domaće vladajuće političarske i tajkunske klike, u Srbiji pod kontrolom Miloševića (SPS) i njegove supruge Mirjane Marković (JUL) i to od raspada SFR Jugoslavije, narod SR Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) doveden je do prosjačkog štapa i očajnog sveopšteg stanja. Većina naroda izlaz iz nevolja videla je u smeni Miloševićevog režima što je i potvrđeno pobedom Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima savezne države 24.septembra 2000. Milošević je odbio rezultate izbora koje je izgubio tražeći održavanje drugog kruga što je izazvalo opravdani bunt narodnih masa.
Posebno treba naglasiti da je Zapad u svrgavanje režima izdvojio oko 100 miliona dolara. To je potvrdila i Vesna Pešić predsednica tada jedne od opozicionih stranaka izjavivši kako je američki ambasador napisao knjigu u kojoj je potvrdio da su SAD uložile u pad Miloševića 100 miliona dolara kao i to da je ruski ambasador posetio Miloševića nakon izbora saopštivši mu da je sve gotovo.
Nakon željenog pada Miloševićevog režima usledila je svojevrsna, od većine naroda, neželjena "demokratska" okupacija društva i države. Ono što nisu uspeli bombardovanjem, euro-atlantisti su uspeli nakon pada Miloševićevog režima. Preuzeli su kontrolu nad vojskom SRJ (koja im je pružila snažan otpor tokom bombardovanja 1999.godine), kroz tobožnju saradnju sa NATO paktom (Partnerstvo za mir), vršili pritisak da se najviši oficiri VJ hapse i šalju u Hag, instalirali čitav niz NVO koje finansiraju i kojima usmeravaju društvena kretanja kako bi narod prihvatao njihove "zapadne ili evropske" vrednosti a koje su većinom u suprotnosti sa tradicijom, kulturom i običajima naroda, osnovali čitav niz medija koji će širiti njihovu propagandu, nastavili sa rasturanjem SR Jugoslavije najpre odvajanjem Crne Gore od Srbije a potom davanjem i priznavanjem nezavisnosti Albancima na Kosovu koje su ovi prethodno etnički očistili itd. Dakle ostvarili su i danas ostvaruju čitav niz interesa bez značajnijeg boljitka i napretka po život građanstva. Ekonomska situacija je i dalje pogubna, gro stanovništva se seli trbuhom za kruhom upravo u te zapadne države kako bi potomci postajali Nemci, Francuzi, Englezi ili već, spasavajući te nacije od bele kuge koja već decenijama unazad desetkuje upravo narod kako u Srbiji tako i u svim ostalim državama koje su kabal-globalisti osudili na tiho ali sigurno nestajanje. Njihov plan i program se i dalje uspešno sprovodi jer svetina ga nije sposobna ni prepoznati a kamoli odupreti mu se.
avgust 2024
MNOGO IM JE STALO DA NAS PO DIKTATU UNIŠTE malo... NEĆE MOĆI - NEĆE PROĆI!
Pažnju je privukla sledeća vest na dan 06.08.24.: Ministar zdravlja Republike Srbije Zlatibor Lončar (poznatiji kao Dr Smrt) formirao zdravstveni tim koji će se baviti posledicama po zdravlje ljudi ako dođe do kopanja litijuma i koji će danas predstaviti. Zdravom umu na ovakvo nešto muka odmah zaokupi svest.
Očito da je pudlicama globalističke vlastele u liku političara na vlasti u Srbiji jako stalo da izvrše naređenja svojih nadređenih pa se batrgaju na razne načine kako bi obmanuli, prevarili i lagali narod. Ipak nebrojeni intenzivni protesti protiv uništavanja života i zdravlja ljudi devastacijom prirode, ohrabruju da narod ipak nije toliko naivan. I budali je jasna, među mnogobrojnim činjenicama koje idu u prilog protivljenju rudarenju litijuma, ona da upotreba sumporne kiseline u proizvodnji litijuma uništava na svom putu sve živo i mrtvo.
Takođe prema trenutno razvijenim tehnologijama potrebno je oko 500.000 litara vode za ekstrakciju jedne tone litijuma. Gde odlazi tolika zagađena voda pomešana sa sumpornom kiselinom? Uz ove lako proverljive činjenice i prizore devastacije prirode iz celog sveta urezne u svest a gde je bager Rio Tinta zašao, logično je da će se svako iole zdravog razuma po svaku cenu boriti i izboriti protiv naumljenog zločina. Takođe , litijumski rudnici u Kini ili Australiji se nalaze daleko od naseljenih područija, može im se, velike su države i imaju pustare. A nama bi uvalili izvorišta najvećeg zagađenja usred naseljene zemlje, plodnog zemljišta dok bi ispuštanjem pomenute vode gotovo čitava država ali i okolne trpele neviđenu i trajnu toksikaciju!
Uzgred vlasnici Rio Tinta jesu Rotšildi preko (gotovo uvek vlasnici preko nekih banaka ili korporacija) najvećih globalističkih korporacija kao što su BlackRock i Vanguard a koji su ujedno vlasnici i CNN-a kao i ostalih svetskih medija, samim tim i onih manjih. U svom vlasništvu drže i Majkrosoft, Pfizer i ostale kompanije farmakomafije. To su isti oni koji su stvorili, koji propagiraju i investiraju svoju Zelenu agendu koja je crnja od najcrnjeg mraka i koja je sve no zelena. Oni se zalažu za proizvodnju automobila sa pogonom na potpuno nefunkcionalne litijumske baterije kako bi zamenili lažno optuženi CO2 za globalno zagrevanje pri tome zanemarujući, očito namerno, dve toliko svima upadljive činjenice. Prva da se upravo litijumske baterije pune strujom koja se dobija većinom iz termoelektrana koje zagađuju životnu sredinu sagorevajući fosilna goriva protiv kojih se kao bore. Druga, da se litijum dobija neviđenom devastacijom, uništenjem prirode gde god da se rudari. I to je valjda njihovo zeleno.
Ukratko da ponovimo i navedemo nekoliko problema kada je u pitanju rudarenje litijuma.
1. Ekološki nesiguran proces samog vađenja rude. Usled podzemnog vađenja dolazi do sleganja tla.
2. Ekološki nesigurna prerada, dobijanja same rude. Enormna upotreba sumporne kiseline.
3. Odlaganje jalovine vrši se na foliji debljine 1mm, u bujičnim područjima.
4. Ekonomska neisplativost. Proizvođači prelaze na nove tipove baterija.
5. Prvi put u istoriji takav rudnik se nalazi u intenzivno poljoprivrednom području naseljenom ljudima.
Na datoj karikaturi ne postoji nijedno stručno lice koje bi objasnilo probleme i mere zaštite.
Najaveljeni Vučićev medicinski tim za zaštitu je " šarena laža". Kao i mnogo toga kod dotičnog.
Treba li nam dr Smrt, koji je pokazao svoje pravo lice tokom plandemije, soliti pamet? Njegovi "stručnjaci" i "epidemiolozi" su pokazali svu svoju privrženost kabalističkim planovima zatiranja ljudi koje se i dan danas nastavlja nakon vragcinacije. I sada isti taj Lončar po diktatu istih svojih šefova pominje iste te epidemiologe koji će pored ostalih "stručnjaka" vernih "nauci" septičkog vlastelinskog sistema biti u timu za soljenje zdrave pameti i razuma narodu. Toliko predvidivo i jadno! Zato i neće proći!
I da se postavi još jedno pitanje: po čijem to naređenju je Zlatibor ponovo nakon plandemije vraćen na mesto ministra zdravlja u novoj vladi? Očito je stekao poverenje globalnih vlastelina revnosnim sprovođenjem mera koje su osakatile društvo tokom plandemije. I sada ga opet spremaju za neke nove zločinačke poduhvate. U kanalizacionom sistemu ničega novog nema!
Snaga ujedinjenog naroda protiv ovog ološa je jedino što se može suprostaviti njihovim patološkim naumima i oduvati ih. Nadam se da će tolika masa koja ovih dana izlazi na proteste protiv kopanja litijuma, izaći na ulice kada joj budu nanovo nametali s jeseni nekakve epidemiološke mere o kojima se uveliko govori od završetka prethodne zlikovačke plandemijske predstave. Zločinici su i inače skloni ponavljanjima svojih scenarija jer su neinventivni, a i opravdano smatraju da je narod kratke pameti. Ne bi čudila repriza plandemije, čudio bi mali izlazak na ulice naroda protiv eventualne nove plandemije. Na prethodnim protestima protiv plandemijskog iživljavanja odziv građanstva je bio mizeran. Zato narode pamet u glavu! Sistem je truo i zločinački u svakom svom segmentu i svaki potez vlasnika istog je dušmanski i mora mu se zajednički i masovno odupreti ili nas nema!
jul 2024
LITIJUMSKA KABALA PORAŽENA U BOLIVIJI, ALI POBEDILA U SRBIJI - PRIMER OČIGLEDNE SERVILNOSTI I POTČINJENOSTI VLASTI SRBIJE GLOBALISTIČKOJ KABALI - NIJE NEPRIJATELJ NARODA SAMO GLOBALISTIČKA KABALA VEĆ SU TO I DOMAĆI POLTRONI UPREGNUTI U NJENE UZDE!
Autor Stephen Karganović - kompletan tekst možete pročitati na : https://www.globalresearch.ca/lithium-cabal-bolivia-serbia/5861727
Dok je proterana iz ponosne Bolivije, litijumska kabala postiže velike rezultate u servilnoj Srbiji.
U poređenju sa Bolivijom i drugim zemljama bogatim litijumom, rezerve Srbije su relativno skromne, procenjene na 1,3 miliona tona. Ipak je to atraktivno mesto jer njegov korumpirani režim daje inostrane ustupke po principu bakšiša i uvek želi da sklapa poslove ispod stola za deo prihoda. Jednako je nezainteresovana za razorni uticaj neregulisanog rudarenja litijuma koliko je potpuno ravnodušna gde će njena municija završiti u ukrajinskom sukobu. Za zdravlje građana koji su teoretski povereni njegovoj brizi ili životne sredine najmanje su zabrinuti.
Uglavnom neprimećeno od ostatka sveta, već nekoliko godina u Srbiji tinja intenzivna litijumska bitka. Predvodnica napada međunarodnog rudarskog kartela na rudna bogatstva Srbije je grabežljiva korporacija Rio Tinto, organizacija sa užasnim dosijeom, u praksi destruktivna po životnu sredinu i bezosećajna kada je u pitanju eksploatacija ljudskog rada .
Pretpostavlja se da je razlog zašto se Rio Tinto i srpska vlada tako dobro slažu to što su srodne duše.
Suština situacije u Srbiji je u tome što vlada nema politiku tretiranja prirodnih resursa kao neotuđivog nasleđa nacije koja ne podleže privatizaciji i kojim se mora upravljati u pogledu opšteg dobra. Cilj Rio Tinta je, naravno, maksimizacija profita uz najmanja ulaganja. Postoje i druge evropske zemlje, poput Nemačke, koje imaju značajna nalazišta litijuma, ali takođe imaju i stroge ekološke zakone, visoke troškove rada i mnogo sofisticiraniju publiku nego što je to slučaj u Srbiji.
Zato je za Rio Tinto simbiotski odnos sa korumpiranom vladom Srbije savršeno rešenje za dobijanje dela tržišta baterija za električna vozila uz minimalnu cenu. Otpad koji bi njegove rudarske aktivnosti ostavile za sobom kada prestanu da budu profitabilne, devastirano produktivno poljoprivredno zemljište i kontaminirano vodosnabdevanje Srbije otrovnim materijama, nisu problem Rio Tinta. To bi, naravno, trebalo da bude briga vlade, ali kao i svuda gde posluje, Rio Tinto ima vladu u svom džepu.
Postoje indicije da se delovi srpske javnosti bude pred egzistencijalnom opasnošću po život i zdravlje koju predstavlja mutni dogovor njihove vlade sa grabežljivom korporacijom čiji su rezultati skandalozni čak i prema užasno niskim standardima rudarske industrije. Srbi nemaju izdržljivost Bolivijaca, ali u narednih nekoliko sedmica zakazani su protesti u najugroženijim područjima kao i u ostatku zemlje.
Malo je verovatno da će se demonstranti udaljiti daleko od svoje zone komfora ili da će se pojaviti general na belom konju (možda ovaj put diplomac Vojne akademije Suvorov?) da spasi stvar. Videćemo.
jun 2024
GERMANSKO-VATIKANSKO DROBLJENJE SRPSKOG NACIONALNOG BIĆA U IME I U INTERESU GLOBALISTIČKE MAFIJE - SRBI SU JEDINI NA OVIM PROSTORIMA KOJI KOLEKTIVNO, OTVORENO I ODUVEK PRUŽAJU OTPOR GLOBALISTIČKOJ NEMANI - izvodi iz teksta "Ko čeka-dočeka" Slobodana Ikonića i portala Novi Standard - https://standard.rs/2024/06/14/ko-ceka-doceka/
Usud srpskog korpusa i njegove pravoslavne crkve uporedo je pratio raskol u hrišćanstvu – crkveni raskol ili šizma – izazvana bogoslovskim, kanonskim, političkim i drugim razlozima. „Zapadno carstvo” proglasilo je novo i drugačije hrišćanstvo, drugačiju religiju i novu, zapadnu imperiju, oglašavajući pravoslavne za „šizmatike” – iako nije Istok otpao od hrišćanstva nego je to učinio Zapad – prikrivajući to gomilom istorijskih falsifikata i bučnom propagandom. Tako je na Zapadu stvorena fama o „Vizantiji” i „istočnjacima” kao lažljivim, podmuklim, prevrtljivim, surovim i sklonim zločinu i intrigama. Drugim rečima: nepopravljivim „otpadnicima Evrope”.
A „šizmatike”, kako navode hroničari, trebalo je spasavati i to, kako ironično kažu, ognjem i mačem. A kao istorijski primer navode trud Britanske imperije da za čitavo stoleće produži život turskom „bolesniku s Bosfora” kako bi ugušila pokrete balkanskih naroda (Srba i Grka) za oslobođenje i sprečila „ruski uticaj”. Upravo uz ovaj osvrt, publicista i geopolitički analitičar Boris Nad će navesti da se nešto slično ponovilo i krajem 20. veka – kada je Zapad tokom razbijanja Jugoslavije bezrezervno stao na stranu separatista i islamizma u Bosni – a potom politički i vojno podržao albansku pobunu na Kosovu i Metohiji.
Rimokatolička crkva – kojoj je bilo važno da ima što više vernika, bez obzira koje su nacije – shvata da se i nacionalno mora uključiti u borbu za širenje katolicizma. To će se poklopiti s održavanjem „Svehrvatskog katoličkog kongresa” u Zagrebu 1900. godine, koji će sasvim izjednačiti hrvatske interese sa interesima rimokatoličke crkve. Ogromna većina vrhunskih intelektualaca Srba katoličke vere postepeno i polako se kroatizuje. Slično je bilo i sa islamom i gubljenjem Srba muslimanske veroispovesti. Sa austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine 1908. dodatno je podgrejana nada Zagreba da će i ove zemlje biti pripojene hrvatskom prostoru.
Dubrovački Srbi katolici na saboru u međuratnom periodu (Foto: starahercegovina.rs)
U Dalmaciji je, pored Srba pravoslavaca, bilo i dosta Srba katolika (posebno u Dubrovniku i okolini), koji su bili svesni svog srpskog porekla i veoma se ponosili njime. U Bosni i Hercegovini je u vreme austrougarske okupacije 43% od ukupnog broja stanovnika činilo srpsko pravoslavno stanovništvo, dok je na teritoriji Habzburške monarhije, najviše Srba živelo na prostoru Južne Ugarske, Vojne krajine, Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, i to oko milion Srba. U Vojnoj krajini Srbi su do 1881. godine činili 47% stanovništva.
Ako je 19. vek bio kraj viševekovnog ropstva, obnova srpske države i nade u objedinjavanje srpskog nacionalnog korpusa, u 20. veku se sudbina teško poigrala i srpskom državom i srpskim narodom. Samo u ovom stoleću Srbi su šest puta ratovali za odbranu svoje otadžbine i slobodu Srba van nje – vojevali su za oslobađanje i čast u dva balkanska rata, u Prvom i Drugom svetskom ratu, u građanskom ratu na prostorima bivše Jugoslavije koji se vodio od 1991-1995. godine, stradao kao i tokom zločinačke NATO-agresije 1999. godine i od Albanaca na Kosmetu, nakon NATO agresije.
U dva balkanska rata Srbi su izgubili oko 88.000 stanovnika (vojnika, žena, dece i staraca). Preciznije, Srbija je u Prvom balkanskom ratu (kada smo se oslobađali i proterali Osmanlije) izgubila 43.000 stanovnika, a u Drugom balkanskom ratu srpski gubici su iznosili 44.500 osoba. U Prvom svetskom ratu Srbi su izgubili oko 1.250.000 stanovnika. Tek Drugi svetski rat je bio poguban bar za još skoro dva miliona srpskih života.
KOMUNIZAM / INTERNACIONALIZAM U SLUŽBI GLOBALIZMA
Ujedinjenje južnih slovenskih naroda posle Prvog svetskog rata trebalo je da bude ostvarenje vekovnog sna o jedinstvu srpskog naroda, mada se nije znalo ni sa kojom teritorijom je Srbija ušla u novoformiranu državu (prvo Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca a kasnije Kraljevinu Jugoslaviju). Ni skupština Srbije se o tome nije izjašnjavala, a niz ustupaka Srba i Srbije kasnije će se pokazati kao naivan i uzaludan. Već 1919. godine smo prešli na gregorijanski kalendar, da se ne bismo zamerili Hrvatima i Slovencima. Deset godina kasnije ukinut je i Vidovdan kao nacionalni praznik jer je, kako su tada zborili, bio mnogo nacionalistički i srpski.
Nisu Srbi dobili satisfakciju ni posle Drugog svetskog rata, koji su obeležili brutalni logori smrti i uništavanje čitavih etničkih zajednica, deportacije i odvođenje na prisilni rad i preseljenje. Štaviše, ne samo da se u komunističkoj Jugoslaviji nije smelo pričati o srpskom pogromu i stradanjima milionskih razmera od hrvatskih ustaša u koncentracionim logorima – Jasenovcu, pre svega – već su nanovo bili i teritorijalno zakinuti.
Tako je svojevremeno akademik Kosta Čavoški argumentovano objasnio kako su Broz i Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) iscrtali avnojevske granice i kojim principima su se rukovodili. Do otkrića ovih neobično značajnih i dalekosežnih istorijskih činjenica – o kojima skoro da nije bilo reči u sačuvanim i objavljenim zapisnicima sa ratnih sednica Politbiroa Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije (CK SKJ) – Čavoški je došao sasvim slučajno u rekonstruisanim stenografskim beleškama sa sednice Predsedništva AVNOJ-a od 24. februara 1945. godine.
Iz spisa se jasno uočava da su za različite federalne jedinice uzete granice nastale u različitim istorijskim trenucima:
-
Za Bosnu i Hercegovinu 1878. godina, u granicama određenim Berlinskim ugovorom;
-
Za Crnu Goru i Srbiju 1912, pre Prvog balkanskog rata;
-
Za Sloveniju 1929. u granicama bivše Dravske banovine;
-
Za Hrvatsku 1939. godina u granicama bivše Savske banovine sa 13 srezova bivše Primorske banovine i Dubrovačkim srezom iz bivše Zetske banovine;
-
Za Makedoniju jugoslovenska teritorija južno od Kačanika i Ristovca.
Zašto nije uzeta ista godina? Ovo nisu akademska već dalekosežna politička pitanja, jer su izborom različitih godina pojedine federalne jedinice dovedene u nejednak položaj. Dalekosežne odluke o tome koje će federalne jedinice tvoriti novu Jugoslaviju i u kojim granicama će se one konstituisati donosilo je najuže rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije, koje je u ratnim uslovima činila nekolicina rukovodilaca oko generalnog sekretara Josipa Broza Tita, čija je reč obično bila presudna. Zapaženiji udeo u donošenju ovih odluka imao je i Edvard Kardelj, a potom i preostala dvojica tzv. „velike četvorke”: Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.
NEMAČKA POLITIKA U SLUŽBI GLOBALISTIČKOG DROBLJENJA NEPOSLUŠNOG MU NARODA
Istoričari i geopolitičari smatraju da je rastakanje slovenskih država dirigovano spolja i da je reč o nameri velikih sila da taj prostor rasparčaju, kako bi njime lakše vladale. Dve jugoslovenske države – Kraljevina SHS i socijalistička Jugoslavija – razbijene su spoljnim udarcima. Nemačka je u tome, i 1941. i 1991. godine, odigrala odlučujuću ulogu.
Nova geopolitička igra Nemačke – koja je otpočela ujedinjenjem ove zemlje i razaranjem Jugoslavije – uz pomoć Evropske zajednice (EZ), nije ništa drugo nego testamentarno sprovođenje politike prošlih vremena. A istorija sve pamti. Kada je na Berlinskom kongresu 1878. godine – uz velike napore srpske diplomatije – postignuta saglasnost o priznanju nezavisnosti Srbije, Bizmark je svoj pristanak uslovio time da Srbija mora ostati minijaturna država.
Kada je Austrougarska uručila ultimatum Srbiji 1914, nemački car Vilijam II izjavio je: „Srbi se moraju poraziti do temelja.” U istom stilu, marta 1941. Hitler je naredio da se Jugoslavija mora razoriti vojno, ali i kao državna tvorevina. Ministar spoljnih poslova Nemačke Kinkel ponovio je 14. maja 1992. reči svog prethodnika Genšera, izrečene u prvim danima krize u Jugoslaviji: „Srbiju moramo baciti na kolena.”
Istoričari će danas reći da su prilikom raspada Jugoslavije narodi imali pred sobom dva puta: jedan koji podrazumeva prilagođavanje Zapadu i prihvatanje njihovih uslova, a drugi – koji su samo Srbi izabrali – podrazumevao je borbu za svoju kulturu, tradiciju, veru, narod. S potpisivanjem Dejtonskog sporazuma na Zapadu su za Republiku Srpsku mislili da neće opstati a ispostavilo se da je ona najjači faktor unutar BiH.
Mnogi će reći da Beograd danas pokušava da spase svoj narod na svojoj teritoriji, odnosno na Kosovu i Metohiji, dok Srpska, u stvari, postaje svojevrsni Pijemont Srpstva. Već od samog nastanka (9. januara 1992) bila je trn u oku Zapada i njegovih regionalnih satelita i prepreka njihovom osvajačkom putu ka Istoku. Geostrateški, državotvorni, istorijsko-civilizacijski, kulturni i duhovni značaj Republike Srpske bio je glavni uzrok svih nasrtaja na njenu samostalnost i procesa njenog postepenog ukidanja koji traje već pune 32 godine.
Iako je manevarski prostor u velikoj meri sužen, što spolja (okruženi smo NATO članicama i njihova vojna formacija je i u našoj južnoj pokrajini), što iznutra (ekonomska zavisnost od stranih kompanija i „dobronamernog” MMF-a) – uz bezbednosnu, ne baš jasnu, projekciju o partnerstvu sa snagama koje su okupirale deo naše državne teritorije – nije potrošena sfera duhovnosti, nauke i obrazovanja, ili kako je to svojevremeno izrazila prof. Smilja Avramov, neumorni borac za istinu i prava Srba:
„Srbiji je potrebna duhovna obnova, potreban joj je jedan novi teorijski i praktični model, u kome će srpski narod živeti u harmoniji sam sa sobom, što će reći model prevazilaženja podela. Potreban nam je model političkog, socijalnog i ekonomskog razvoja, ali uz raspoznavanje znakova vremena u kome živimo…” Upravo je na tom tragu bio i Svesrpski sabor, čija deklaracija je osnov za buduće postupanje i uvođenje u život svega potpisanog.
mart 2024
ОКУПАЦИЈА ЕУ/ЗАПАДА ПОДСЕЋА НА ОНУ ТУРСКУ - извод из текста Светислава Пушоњића - И Европска унија, као некадашња Османска империја, фаворизује оне Србе који се одричу крста и српског имена, који из све снаге хуле на једно и друго, који су српске вредности трампили за „западне“
Невероватно је колико окупаторски механизми Европске уније (Запада) подсећају на вишевековну турску окупацију. Иако су ови први далеко софистициранији (и утолико подмуклији), иако су умотани у меке грађанске форме, свака историјска окупација у бити је један те исти механизам са једним те истим методама подјармљивања поробљеног народа.
Подсетимо се како су то радиле Османлије:
На целом простору окупираних српских земаља они су и Србима и другим православним народима „великодушно“ нудили могућност преласка у ислам, што је осим поштеде од репресивних мера (харачи, данак у крви и друго), значило и многе привилегије у новоуспостављеном друштвеном поретку. И тада је међу Србима било доста „прогресивних“ који се нису „залуђивали прошлошћу“ већ „гледали у будућност“, којима је „бољи живот“ био важнији од било које националне светиње, па су пристајали да на главу ставе турбан, крст замене полумесецом, цркву џамијом, од Милоша и Илије постану Мехмед и Алија да би били награђени статусом пуноправних грађана Османског царства, бољом и плоднијом земљом, као и могућношћу напредовања на друштвеној лествици. Обласне управљачке структуре биране су управо из редова потурчених Срба, од којих су многи постајали аге, бегови, паше, везири.
Насупрот томе, „назадни и примитивни“ Срби, који су по сваку цену остајали верни крсту и српском имену, имали су статус „раје“, то јест грађана другог реда, који су живели у сиромаштву, плаћали големе хараче (трећину од свих производа обласном аги, а десетину султану), којима су деца отимана и одвођена у јањичаре или им је одузимана имовина (уколико се замере било ком Турчину или потурици), који су злостављани и понижавани на мноштво начина, због чега су се повлачили у најзабитије врлети, што даље од управљачких центара окупиране земље (зато су у мешовитим срединама по Рашкој области, Босни, Црној гори, муслимани до скора били углавном сконцентрисани по варошима и ближим и плоднијим насељима око река, док су Срби махом раштркани по удаљеним планинским селима).
Данашња окупација српских простора од стране Европске уније (Запада) готово је у свему идентична. И Европска унија, као некадашња Османска империја, фаворизује оне Србе који се одричу крста и српског имена, који из све снаге хуле на једно и друго, који су српске вредности трампили за „западне“, који пристају да спроводе најдеструктивније агенде и друге гадости и ужасе ради привилегованих друштвених позиција. У било којој виђенијој фирми или државној установи такви „потурчени“ Срби имају бољи третман, веће шансе при запошљавању и напредовању у каријери, њима се додељују грантови и стипендије, из њихових редова се бирају управљачке структуре, њиховим писцима и режисерима се додељују књижевне и филмске награде, даје простор у најгледанијим медијима итд. Насупрот томе, Срби одани вери и имену третирају се као „назадни и примитивни“ и постепено своде у ранг грађана другог реда, они су изложени константним институционалним притисцима, свим могућим понижењима, њихова егзистенцијалне могућности су све суженије, њих судски извршитељи избацују на улицу за било коју неплаћену дажбину, њима се одузимају деца због „сиромаштва“ и одводе у неповрат.
mart 2024
SRBIJA vs "SEKTA BOGATAŠA" - Sudaranje srpskih nacionalnih interesa sa „sektom bogataša” (koju možemo nazvati i Kolektivnim zapadom) uočljivo je u mnogim segmentima, ali se uslovno može podeliti u tri osnovna pravca: politika, ekonomija i kultura. - izvodi iz teksta Igora Ivanovića
Možda se iz samog naslova ovog teksta na prvi pogled ne vidi područje borbe, pa je zbog toga neophodno preciznije pojašnjenje naslovnih pojmova. Pod Srbijom se prvenstveno podrazumevaju – Srpski nacionalni interesi, dok se pod „sektom bogataša” podrazumeva nekoliko srodnih pojmova od istog tkiva:
1) Kolektivni zapad,
2) Duboka država,
3) NATO pakt,
4) Globalistička ideologija i sl.
Svi ovi pojmovi prozapadne provenijencije – pored lako uočljive sveobuhvatnosti – temelje se na materijalnoj moći iz koje je učvršćivana čitava civilizacija. Koliko god da zvuči uprošćeno, možda čak i zaverenički, čitav spektar masovnih odnosa zapadne civilizacije počiva na bankarskom kapitalu nekoliko porodica, kao i njihovih korporacijskih satelita. Onih istih porodica koje su vlasnici FED-a u Americi (Federalne rezerve u SAD, pandan Narodnoj banci bilo koje evropske države), kao i vlasnici ili akcionari u svim vodećim zapadnim bankama, medijskim monopolima, proizvodnim kompanijama i tržišnim korporacijama.
Centralizam zapadnog upravljačkog modela nije ništa manje centripetalan od upravljanja kineskom državom. Dok je u Kini, zvanično i transparentno na vlasti moderna komunistička ideologija, na Kolektivnom zapadu je oficijelno na vlasti liberalna demokratija, ali se stvarni model upravljanja sprovodi arkadijskom ponornicom. Ovaj podzemni centralni tok – kojim se disciplinuju sva zapadna društva – sopstveni izvor pronašao je u učenju Klausa Švaba, a ušće u Soroševom „Otvorenom društvu”. Zato bi, ipak, najbolji termin za ovu pojavu bio „sekta bogataša”. On u sebi objedinjuje oznaku za tačno određene „bogataše” – vlasnike zapadnih društava, kao i jednu „sektu” – zatvorenu, zavereničku i pro-satansku zajednicu.
Sudaranje srpskih nacionalnih interesa sa „sektom bogataša” uočljivo je u mnogim segmentima, ali se uslovno može podeliti u tri osnovna pravca:
-
Politika,
-
Ekonomija,
-
Kultura.
POLITIKA:
Iz ugla srpskih nacionalnih interesa, postojanje „sekte bogataša” samo je dodatno pojačalo neprijateljstva prema Srbima. Tradicionalne evropske politike koje su u kontinuitetu bile neprijateljske prema Srbiji – posebno engleska i nemačka – samo su ojačane u savremeno doba. Prelaz konvencionalnih evropskih politika iz nacionalnih u globalističke formate, formiranje evro-unijatske zajednice kao američkog protektorata, kao i širenje invazionog potencijala NATO pakta do samih granica Ruske Federacije – u svemu su bili suprotstavljeni srpskim nacionalnim interesima.
Priznanje AVNOJ-evskih granica kao budućih državnih granica (osim u slučaju Kosova i Metohije), etničko čišćenje Srba iz Hrvatske, radikalne sankcije protiv SR Jugoslavije, bombardovanje Republike Srpske, agresija na SR Jugoslaviju, upotreba zabranjene municije sa osiromašenim uranijumom – koja decenijama kasnije pospešuje kancerogene bolesti – falsifikovanje referenduma u Crnoj Gori, sponzorisanje secesije Kosova i priznavanje ove kvazi-države – samo su neki od neprijateljskih činova od strane Kolektivnog zapada u poslednjih nekoliko decenija. U aktuelno vreme to su pritisci za ukidanje Republike Srpske, ultimatumi za priznanje Kosova i Metohije, agresivni napadi na SPC, zahtevi za uvođenjem sankcija Ruskoj Federaciji…
Na političkom planu, „sekta bogataša”, ili Kolektivni zapad – kako se često označava kod nas, najveći je i trajni neprijatelj srpskih nacionalnih interesa! Svaki dalji korak integracija u evropski politički prostor samo umanjuje potencijal suverenosti srpske države i dovodi nas u dublju okupaciju.
EKONOMIJA:
Posebna osobenost srpske ekonomije je privatizacija koja je sprovedena odmah nakon „petooktobarske revolucije”. Tada je rasprodat celokupan zdrav proizvodno-uslužni potencijal u Srbiji, naročito onaj koji je imao državni monopol. Značajnim delom ova profitabilna imovina je otuđena od strane stranih (zapadnih) država, uz oksimorkski naziv „privatizacija”. Nakon toga je samo povećan nivo okupacije srpske ekonomije, odnosno njena vazalna potčinjenost gorenavedenoj „sekti bogataša”.
Prvo što je prodato – po izričitoj zapovesti koju su izvršile „demokratske vlasti” dan nakon petog oktobra – bile su sve domaće banke! Zato danas Srbija – dve i po decenije kasnije – nema u državnom vlasništvu nijednu pravu banku, jer joj nije dozvoljeno da ih poseduje. U prestižnom naučnom časopisu Ekonomist (u vlasništvo porodice Rotšild) objavljeno je tumačenje visokog briselskog diplomate, potvrđeno i u objašnjenju bivšeg predsednika Češke Republike gospodina Vaclava Klausa, na njegovom neposrednom iskustvu, koje glasi: „Jednom kada neka zemlja aplicira da se priključi EU – ona postaje naš rob!”
Na ekonomskom planu interesi „sekte bogataša” (Kolektivnog zapada) suštinski su suprotstavljeni srpskim nacionalnim interesima, jer putem kolonijalnog statusa poništavaju ideju ekonomskog suvereniteta Republike Srbije.
KULTURA:
Područje dejstva zapadne „meke moći” je veoma široko, ali bi njegov simbolički koncentrat mogli da reprezentuju sledeći fenomeni:
-
filmska produkcija „Holivuda” i televizijska produkcija „Bi-Bi-Si”;
-
u industriji rokenrola metaforička parabola „Bitlsi – Rolingstonsi”;
-
promene u navici ishrane kolokvijalno nazvane „Koka-kola, pica i Starbaks kafa”;
-
modna industrija simbolizovana kroz robne marke „Šanel – Levis – Armani”;
-
automobilska industrija kroz fabrike „Mercedes-Benz” ili „Jaguar” i slično.
Silovit uticaj na srpski svet tokom svih ovih decenija bio je nazadrživ, kao i skoro svuda na planeti.Prvo se okončava napad na Boga i crkvu, zatim na nacionalnu pripadnost, potom na tradiciju i običajnost, onda na porodicu kao jedini trajni oslonac čoveka, kasnije na seksualnost i pol, da bi za kraj preostao stampedo na bilo koje identitetsko uporište čoveka rođeno kroz kolektivno nesvesno, kroz poznato pamćenje, kroz nasledno sećanje.
Danas čovek ne sme biti otac ili majka, ne sme biti muškarac ili žena, ne sme biti Srbin ili Španac, ne sme biti pravoslavac ili katolik, ne sme biti latentno heteroseksualan, jednom rečju: ne sme biti ništa, a od toga ništa – ponajmanje sme imati tradicionalno nasleđe ili konzervativnu običajnost.
Svakom zdravorazumskom biću na planeti ova postmoderna kultura je strana i neprihvatljiva, dok je mnogima čak i morbidna. U najmanju ruku isto važi i za srpski narod. Srbi su patrijahalan, konzervativan i bogobojažljiv narod – čije je kolektivno pamćenje izgrađeno na mitu o junaštvu i stradanju, tradiciji slobodarstva, kao i na narodnim običajima. Srpska narodna kultura – koju je obožavao Gete – suštinski se protivi dekadenciji postmoderne kulture Kolektivnog zapada. Srpska elitistička umetnost – koja se. sa jedne strane, naslanja na narodne umotvorevine dok, sa druge strane, podupire klasičnu svetsku baštinu – nije kultura negacije već kultura konstrukcije.
Postmoderna kultura koju generiše „sekta bogataša” do poslednjeg atoma predstavlja sveobuhvatnu negaciju srpskih nacionalnih interesa. Srpska narodna kultura – kako je pisao Ava Justin Popović – teži prisustvu Boga u čoveku, da bi tako bilo što više čoveka u čoveku. Postmoderna kultura Kolektivnog zapada teži suprotnom – ubistvu Boga u čoveku, kako bi bilo što manje čoveka u čoveku.
Kompletan tekst na : https://standard.rs/2024/03/12/srbija-protiv-sekte-bogatasa/
jul 2023
Svaki privid nacionalnog suvereniteta je pretnja globalistima, uključujući suverenitete Srbije, Rusije i Grčke, čija istorija i kultura imaju puno toga zajedničkog
Srpski narod kroz svoju dugu istoriju mnogo je postradao, ali uvek je nalazio izlaz. Uveren sam da ćete i sada pronaći put, koliko god to u ovom trenutku izgledalo teško.
Ovoga puta na udaru je čitavo čovečanstvo i ako to shvatimo, to nam umnogome povećava šanse. NATO i EU danas nisu dobro rešenje za bilo koju naciju. Evropska unija je bankrot-konstrukcija koja za cilj ima oduzimanje sloboda državama članicama radi globalističkih interesa, a NATO je „policijska ruka“ tih interesa.
U mojim opsežnim istraživanjima i višegodišnjim raspravama u kojima sam učestvovao, nikada nisam našao dokaz o genocidu u Srebrenici. Sve je to posledica činjenice da su u određenom trenutku SAD i NATO demonizovali Srbiju i etničke Srbe. Opisao sam detaljno u jednoj od svojih knjiga kako su određeni američki istraživački centri i pi-ar kompanije korumpirano demonizovali Srbiju i naterali Kongres SAD da stane na stranu Hrvatske i muslimana u BiH protiv Republike Srpske i Srbije.
Isti plan za namerno uništavanje Jugoslavije i demonizovanje srpskog naroda primenjen je i na Kosovo. Sve je to deo globalnog rata za budućnost čovečanstva. Svaki privid nacionalnog suverenog identiteta je pretnja tim globalistima iz Davosa, uključujući suverenitet Srbije, Rusije, Grčke, čija istorija i kultura imaju puno toga zajedničkog.
Frederik Vilijam Engdal 09.08.2021.
februar 2020
HRONOLOGIJA rasturanja jedne zemlje od strane mondijalsitičke ološi, globalističke mafije iliti tzv "međunarodne zajednice" u čijim rukama su sve obaveštajne službe poput CIA-e na primer, njihova privatna vojska NATO, projekcija buduće svetske vlade UN i sve njene organizacije, nadnacionalna megakorporacija EU, itd.
Od kraja II sv. rata do osamdesetih godina XX veka, glavnu ulogu u razbijanju Srbije na pokrajine imala su jezuitska deca obučena u ruho tzv. komunizma, tačnije komunjarizma:
"Aktivnosti na destabilizaciji južne srpske pokrajine Kosovo kontinuirano su se odvijale još od početka osamdesetih godina. Tajne službe zapadnih zemalja tamo su imale stabilna uporišta u brojnim nevladinim organizacijama, tako da je politička kriza na Kosovu
već bila uveliko izazvana, s tim što su intenzitet te krize i njen obim sistematski kanalisani u skladu sa NATO planovima.
Od 1997. godine kriza je planski eskalirala, manje-više po istom scenariju koji je nekoliko godina ranije primenjen u Bosni. Zapad je Šiptarima priznao samoproklamovano pravo na samoopredeljenje do otcepljenja, bez obzira na činjenicu što je u pitanju bila samo nacionalna manjina, tako da su i oni počeli sve više da se ponašaju kao nezavisna država.
Na kosovsku teritoriju tajno je ubačeno nekoliko instruktorskih timova CIA, sa kadrovima iz sastava penzionisanih američkih oficira pod ugovorom sa Pentagonom, koji su sprovodili specijalnu obuku šiptarske gerile. Nastupa period učestalih napada na pripadnike jugoslovenske vojske i policije koje čak i američka administracija javno karakteriše kao terorističke akte, ali ne prestaje da ih tajno podstiče i politički podržava. Komandu nad glavnim štabom paravojnih formacija šiptarskih separatista preuzima penzionisani oficir CIA Viliam Voker, iskusni veteran, koji je rukovodio izazivanjem krize u Salvadoru 1992. godine.
Logistička podrška obezbeđuje im se preko nevladine organizacije – Fond za otvoreno društvo, koordinacija akcija sprovodi se preko nevladine organizacije – Lekari bez granica, čiji je osnivač, inače jedan od vodećih evropskih političara, Bernar Kušner, održavao stalni kontakt sa šiptarskim komandantom Hašimom Tačijem, dok im je propagandna podrška stizala sa svih strana. Po bosanskom muslimanskom scenariju, svaki odgovor jugoslovenske vojske i policije na oružane provokacije u zapadnim medijima je predstavljan kao „masakr nad nedužnim civilima”, uz naglašene procene političkih komentatora da je na Kosovu na pomolu nova „humanitarna katastrofa”.
Anatomija globalističkog smrada – Dragan Filipović
https://kupdf.net/download/anatomija-globalistickog_5afb4027e2b6f5b37e17a8dc_pdf
februar 2020
TRI “VELIKOSRPSKE” LAŽI ZBOG KOJIH ĆE DOĆI DO NOVOG RATA NA BALKANU - Tekst Mislava Horvata (2017)
U Srbiji se često čuju mišljanja među običnim narodom: “Nećemo mi ginuti u novim ratovima, nećemo na Hrvate, na Muslimane… za sve su krivi političari, oni nas huškaju na rat, nemojte dati da vas zavedu…”
Meni je jasno zašto prosječan Srbin tako razmišlja, ali prosječnom Srbinu nije jasno da Hrvati i Muslimani tako ne razmišljaju. I nije mu jasno zašto ne razmišljaju tako. Razlog je vrlo jednostavan, odnos Hrvata i Muslimana prema Srbima se zasniva na tri temelja, tri laži:
1. Velikosrpska politika
2. Velikosrpska hegemonija
3. Velikosrpska agresija
Velikosrpska politika
“Velikosrpska politika” je laž koju je 19. vijeku izmislila Austro-Ugarska. Kako nije imala kolonije po svijetu, Austro-Ugarska je jedino mogla kolonizirati Balkan. Na putu Bečkih kolonijalnih ambicija stajala je mala kraljevina Srbija. Srbi su bili jedini narod koji se sam oslobodio od Turaka. Rumunjima su pomogli Rusi, Grcima Englezi, a Srbi su potpuno samostalno izborili svoju slobodu. No, većina Srba tada je živjela izvan te oslobođene srpske države, uglavnom na prostorima pod turskom okupacijom.
Kako je Tursko carstvo bivalo sve slabije, bilo je samo pitanje vremena kada će se svi Srbi ujediniti u jednu državu od Bosne i Hercegovine do sjeverne Albanije (tada još ne postoji albanska nacija, samo razna plemena koja ni ne pričaju isti jezik) i Makedonije (Stare Srbije). Srbija nije imala ni najmanje pretenzije da u svoju državu uključi i Krajinu i Dalmaciju koje su tada naseljene gotovo isključivo Srbima, ali je zato Austro-Ugarska htjela i Bosnu i Hercegovinu i Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju. Svaki pokušaj Srba da se obrane od velikogermanske ekspanzionističke politike Beča, Austrija je proglasila “velikosrpskom politikom”.
Kad je u drugoj polovini 19. i početkom 20. vijeka počelo veliko katoličenje Srba i prevođenje u Hrvate, svaki Srbin koji bi se tome odupirao bio bi proglašen “velikosrbinom”. A čak i kada bi Srbija bila u granicama tzv. Velike Srbije, od Makedonije do Karlovca, to opet ne bi bila velika Srbija jer je etnički prostor Srba u srednjem vijeku bio daleko veći. Dušanova Srbija izlazila je na 3 mora, prema genetičkim istraživanjima, a i jezično, sjeverna Albanija, dio Rumunjske i Bugarske je i danas naseljen Srbima.
Rumunji su do 19. vijeka pričali slavenski, dio Bugarske koji se naslanja na Srbiju i danas govori dijalektom bližem srpskom jeziku nego bugarskom, sjeverna Albanija je puna srpskih toponima koji na albanskom ne znače ništa. Prema tome, za Beč i Vatikan, svaki pokušaj Srba da se obrane od njihovih kolonijalističkih aspiracija bio je proglašavan velikosrpskom politikom.
"Srbija se mora uništiti - austrijski plakat s početka XX veka
Velikosrpska hegemonija
„Velikosrpska hegemonija“ je laž koju su izmislili komunisti. Nakon što je pobjednička srpska vojska oslobodila Sloveniju, Hrvatsku, Dalmaciju, Slavoniju, Krajinu, Bosnu i Hercegovinu i Vojvodinu i stvorila Jugoslaviju, gdje je Hrvatima i Slovencima dala punu ravnopravnost, nastala je druga laž, ona o velikosrpskoj hegemoniji. Komunistička partija je po direktivni kominterne (centralno tjelo svih komunističkih partija svijeta) optuživala Srbe da vladaju Jugoslavijom. Komunisti su kao najvećeg protivnika svog dolaska na vlast vidjeli Srbe, narod sa slobodarskom i državotvornom tradicijom koji nije trpio totalitarne režime.
Koliko je njihova optužba o velikosrpskoj hegemoniji bila suluda vidi se iz sljedećih podataka: Zagreb je imao najveći industrijski, populacijski i ekonomski rast u kraljevini Jugoslaviji i u svojoj istoriji za te 23 godine „velikosrpske hegemonije“ od 1918. do 1941.. U Hrvatskoj je samo do 1932. podignuto 27 posto od svih ukupnih industrijskih postojenja u Jugoslaviji, a u Srbiji samo 14 posto. Od ukupno investiranog kapitala Hrvatska je dobila 37 posto, a Srbija 17 %.
Hrvatska je prosječno plaćala po stanovniku 713 dinara, dok je jugoslavenski prosjek bio 777. Porez na zemljište u Srbiji je bio dvostruko veći nego u Hrvatskoj (5.56:10.53) Iako su Hrvatska, Slovenija i Bosna sudjelovale u napadu na Srbiju u 1. svjetskom ratu, Karljevina Jugoslavija je njemačku ratnu odštetu ravnomjerno podjelila na sve djelove Jugoslavije.
Hrvati su činili 23 posto stanovnika Kraljevine Jugoslavije, a svugdje su bili zastupljeni iznad prosjeka. Od svih sudija, Hrvati su činili 28%, odnosno kasacionih sudija 40%, sudija upravnih sudova 34% i državnih savjetnika 24 %. U čitavom nizu viših državnih službi, Hrvati su sudjelovali sa 29,74 posto. Učešće Hrvata među učitelja narodnih, osnovnih i viših škola bilo je 26,1 posto, učitelja građanskih škola 41,4 posto, učitelja gimnazija 27,1 posto i učitelja učiteljskih škola 28,1 posto. Iako je na Beogradskom univerzitetu studiralo 3 hiljade studenata više, Kraljevina Jugoslavija je Zagrebačkom univerzitetu davala 96% više sredstava.
1918. kad je ušao u kraljevinu Jugoslaviju Zagreb je bio provincijski gradić od niti 80 000 stanovnika. 1941. Zagreb je imao preko 300 000 stanovnika. Kralj Aleksandar izgradio je pola Zagreba, otvorio Zagrebačku filharmoniju, tvornicu električnih instalacija, zološki vrt, tržnice Dolac, hotel Esplanadu, hotel Dubrovnik, prugu Zagreb – Split, radio stanicu, telefonsku centralu, katoličko sjemenište, gradsko kupalište, dalekovod do Karlovca, ogroman stambeni blok najveći u povijesti Hrvatske (cijeli centar Zagreba), nove pruge, prvi neboder u Zagrebu i Hrvatskoj, kompleks škola u Križanićevoj, tvornicu električnih žarulja, kilometre tranvajske pruge i radi novu remizu, novi stambeni kompleksi na Trešnjevki i Trnju koji su do tada bili sela, željeznički most preko Save, Rebro…
Prema tome, svaki pokušaj Srba da održe funkcionalnu Jugoslaviju, slobodnu i nezavisnu, bio je od komunista, a kasnije i fašista proglašavan „velikosrpskom“ hegemonijom. Povijest je pokazala da su Slovenci, Hrvati, Muslimani, Makedonci (i ostale poluizmišljene nacije) svoj zlatan period i ekonomski i kulturološki i sociološki imali samo u Jugoslaviji. Kao što je Evropa dok je surađivala sa Rusijom ekonomski jačala i napredovala, a od kada je uvela sankcije propada, tako su i južnoslavenski narodi bolje živjeli u zajedničkoj državi sa Srbijom. Ali Amerika Evropu plaši Rusijom, a južnoslavenske narode Srbijom.
Velikosrpska agresija
Treća antisrpska laž je ona o „velikosrpskoj agresiji“ kao razlogu za raspad Jugoslavije. Po toj laži koju su izmislili Tuđman i njegovi zapadnjački nalogodavci, za rat nisu krivi Hrvati koju su rasturali Jugoslaviju, nego Srbi koji su bili protiv rasturanja Jugoslavije. Za rat nije kriv Tuđman koji je izbacio Srbe iz ustava, koji je izvršio etničko čišćenje Srba iz hrvatskih gradova i agresiju na Krajinu, nego Srbi koji su se branili. Nije kriv Tuđman koji se borio za uništenje Jugoslavije nego Milošević koji je bio za to da se u uređenje Jugoslavije ne mjenja. Srbi nigdje nisu prešli pragove svojih kuća, a krivi su za agresiju.
Srbi koji su u Kninu činili 96 posto stanovnika, izvršili su agresiju na taj isti Knin, valjda su sami sebe okupirali. Dok su Srbi pjevali o bratstvu i jedinstvu, Katolička crkva je organizirala orgomne proustaške mitinge još od sedamdesetih godina koje komunističke vlasti nisu zabranjivale. 1971. počele su masovne demonstracije u Hrvatskoj, tzv. Maspok u kojem se Srbima iz Hrvatske prijetilo progonom. Gdje je bio Milošević 1971.? Na izborima 1990. hrvatski narod je glasao za Tuđmana i HDZ koji su u svom programu imali izlazak iz Jugoslavije, a Srbi u Hrvatskoj su glasali za SDP koji je u svom programu imao ostanak u Jugoslaviji.
Prema tome, svaki pokušaj Srba da brane svoja vjekovna ognjišta u Hrvatskoj i Bosni proglašen je „velikosrpskom agresijom“.
Hrvati i Muslimani tvrde da Srbi već više od 100 godina provode velikosrpsku politiku, hegemoniju i agresiju. Zato je danas u Hrvatskoj 4 posto Srba, a 1910. ih je bilo 25 posto (samo pravoslavnih, bez katolika koji su se izjasnili kao Srbi). Zato je danas u Bosni 30 posto Srba, a 1895. ih je bilo 98 posto (od toga pravoslavnih 43 posto). Dokle god te 3 laži budu temelj odnosa Hrvata i Muslimana prema Srbima, zapadnim centrima moći neće biti teško da ih pokrenu u nove ratove protiv Srba. Ove 3 laži su ideološki okvir za sve ratove na Balkanu posljednjih 100 godina. I za sve nove ratove koje će doći. Srbi, jesmo li toga svijesni?
