istorija globalističkih zločina
avgust 2026
ENRIKO MATEI – ČOVEK KOJI JE OD ITALIJE NAPRAVIO INDUSTRIJSKU SUPERSILU, STVORIO ENERGETSKO ČUDO I PO REČIMA „The New York Times-a“ POSTAO NAJMOĆNIJI ITALIJAN JOŠ OD JULIJA CEZARA, MORAO JE DA NESTANE
Enriko Matei, vođa nekomunističkog pokreta otpora u Italiji tokom Drugog svetskog rata, podigao je Italijansku privredu na noge.
Nakon Drugog svetskog rata, Italija je bila razrušena i potpuno zavisna od angloameričkih saveznika. Nova pro-zapadna vlada dala je Mateiju zadatak da likvidira i rasproda AGIP, državnu naftnu agenciju koju je osnovao fašistički režim. Matei je odbio naređenje. Kada je počeo da kopa, shvatio je da Italija leži na ogromnim rezervama prirodnog gasa (metana) u dolini reke Po. Umesto da ugasi firmu, lažirao je izveštaje, naduvao procene u javnosti kako bi dobio na vremenu i 1953. godine sve to transformisao u ENI (Ente Nazionale Idrocarburi) – energetski štit Italije. Radio je na obnovi domaćih izvora energije za privedu i domaćinstva Italije.
Matei je bio čovek koji je osmislio i u javni prostor uveo čuveni termin "Sedam sestara" (Sette Sorelle). Tim imenom je krstio kartel sedam anglo-američkih naftnih kompanija (među kojima su Exxon, Mobil, Texaco, BP i Shell) koje su u to vreme kontrolisale preko 85% svetskih rezervi nafte. Za njih je nafta bila geopolitičko oružje, a zemlje Trećeg sveta (Bliski istok i Afrika) tretirane su kao kolonije. Kartel je funkcionisao po pravilu 50/50 – pola profita išlo je korporacijama, pola korumpiranim lokalnim vladarima. Došao je u sukob sa njima i vlastima SAD i Britanije. Osnovani ENI – državni holding za energiju je težio da se snabdeva naftom van tokova koje su imale sedam sestara.
Matei je uspešno podigao italijansku energetiku i privredu što je već izazvalo podozrenje anglo-amerikanaca 1954.godine. Ono što je Mateija učinilo smrtnim neprijateljem globalne elite bila je njegova revolucionarna, pravedna ekonomska strategija: Matei je otišao direktno u Iran, Egipat, Tunis i Maroko i ponudio im nezamisliv ugovor: 75% profita ide zemlji vlasniku resursa, a samo 25% kompaniji ENI. Sa Egiptom je dogovorio crpljenje nafte na Sinaju koju je prerađivala ENI a naftu su plaćali izbegavavši dolar. Izgradio je školu za hidrokarbone u Italiji i besplatno obučavao inženjere iz afričkih i bliskoistočnih zemalja kako bi sami znali da upravljaju svojim bogatstvom bez zapadnih patrona. Pored toga Matei je radio na istiskivanju sedam sestara iz Italije smanjujući cene italijanske nafte i poboljšavajući usluge domaćem stanovništvu. Enriko je nastavio dalje sa svojim izazivanjem sedam sestara. Obilazio je zemlje u razvoju koje su imale naftu a čije su izvore naftni moćnici smatrali malima ili neisplativima. Sklapao ugovore koji su tim državama ostavljali u vlasništvu pogone za preradu nafte.
Da stvar bude još gora po Vašington, Matei je potpisao ugovor oktobra 1960.godine sa Sovjetskim Savezom o uvozu jeftine sirove nafte, otvoreno ignorišući embargo i pretnje zapadnog sistema. Italijanska industrija je dobila najjeftinije gorivo u Evropi. Ogromna sovjetska izvorišta nafte su postala pretnja britansko-američkim interesima kao Rapal iz 1922. kada su Nemci pokušali isto.
Matei je takođe sklapao gigantske sporazume sa SSSR-om u izgradnji naftovoda koji će naftu sprovoditi u države istočne Evrope. Organizovao je proizvodnju cevi širokog prečnika u Italiji za taj poduhvat. Dobijao je naftu od SSSR-a po ceni od samo 1 dolara za razliku od 2.75 dolara za isti kvalitet nafte koliko su je prodavali anglo-američki naftni giganti.
Matei je postao suviše opasan za svetski finansijski krvotok. Njegov model je pretio da potpuno uništi monopol naftnog kartela i oslobodi Afriku i Bliski istok. 27. oktobra 1962. Godine, njegov privatni avion se srušio tokom nevremena kod mesta Baskape, na letu iz Sicilije za Milano. Poginuli su 56-godišnji Matei, pilot i novinar magazina „Time“. Sistem je ekspresno zatvorio istragu i proglasio udes nesrećom usled lošeg vremena.
Tek decenijama kasnije, svedočenjima zviždača iz sicilijanske Koza Nostre (poput Tomaza Bušete i Salvatorea di Karla), istraga je ponovo otvorena. Utvrđeno je da je mafija, po nalogu stranih obaveštajnih službi i naftnih kompanija, podmetnula malu bombu iza instrument table aviona koja se aktivirala pri spuštanju stajnog trapa.
Enriko Matei je dokazao da se "veštačka oskudica resursa" može razbiti ako se poseduje suverenitet, hrabrost i pravedan odnos prema drugima. Sistem ga je proglasio za "državu u državi", a kada njegove političke "taksije" (kako je zvao partije) više nije mogao da koristi za odbranu Italije, sistem ga je fizički eliminisao. Njegovo ime i danas predstavlja simbol borbe za energetsku slobodu.
jun 2026
MOHAMED MOSADEK NIJE BIO PO VOLJI ANGLO-AMERIČKE BANKARSKO-KORPORATIVNE OLIGARHIJE JER JE ODVAŽNO I HRABRO ZASTUPAO INTERESE SVOJE ZEMLJE IRANA - U NJIHOVOM GLOBALNOM KAVEZU TAKVA DRSKOST SE SMATRA NEOPROSTIVIM ZLOČINOM - izvod iz knjige F. Vilijama Engdala "Stoleće rata" https://www.novi-svjetski-poredak.com/wp-content/uploads/2012/05/f.william-engdahl-stoljece-rata.pdf
Tokom Drugog svetskog rata Britanija je odigrala perfidnu ulogu u Iranu pridobivši sovjetskog vođu Staljina da učetvuje u invaziji i okupaciji ove zemlje pod smešnim izgovorom da se na ovoj neutralnoj teritoriji nalaze nemački inženjeri. Avgusta 1941.godine je izvršena agresija i okupacija ove zemlje. Britanske i pridošle manje vojne jedinice američke vojske, mirno su posmatrale kako sovjetski vojnici plene većinu hrane u severnoj zoni Irana koju su kontrolisali. Desetine hiljada iranskih civila je umrlo od gladi. Takođe tokom oštre zime 1944/45.godine hiljade ljudi je umrlo od hladnoće jer nije imalo nafte za ogrev, u državi koja "pliva" na tom energentu. Nafta je bila pod apsolutnom kontrolom britanskih banaka i korporacija.
Nakon završetka Drugog svetskog rata dogovorena je nezavisnost Irana, ali su Sovjeti i Britanci tražili da im se omoguće dalje koncesije na eksploataciju nafte sa iranskih izvorišta. Mohamed Mosadek je tražio od iranskog parlamenta da se donesu zakoni koji bi zabranili pregovore o nafti sa strancima. Mosadek je citirao članak iz Tajmsa od 2.novembra 1944.godine koji je predlagao nakon rata podelu Irana između Britanije, SAD i Sovjetskog Saveza.
Iran je preko UN-a 1948.godine uspeo izdejstvovati povlačenje stranih trupa sa svog tla ali su država i ruinirana privreda i dalje bile pod kontrolom britanskog Anglo-Iranian Oil-a (danas British Petroleum). Na jugu Irana su se tada nalazila najizdašnija svetska izvorišta nafte pod kontrolom ove kompanije koja se pozivala na koncesije date joj još 1901.godine. Iranska vlada je tražila od ove kompanije da se dobit deli 50%: 50% kao što to čine američke kompanije u Venecueli umesto svega 8% koliko je dobijao Iran. To su Britanci (odnosno bankarsko-finansijski kartel) odbili odugovlačenjem pregovora i slabljenjem iranske vlade.
Mosadek na borbi za naftu preko svoje male stranke Narodni front dolazi 1949.godine na čelo Parlamentarnog odbora za naftu. I dalje traži podelu dobiti od prodaje nafte 50:50 ali bezuspešno sve do 1951.godine kada postaje premijer Irana. Usledila je odluka o nacionalizaciji Anglo-Iranian oila uz pravičnu odštetu aprila 1951.godine.
Britanska vlada koja je na pregovore iranskih vlasti i Anglo-Iranian oil kompanije gledala kao na privatna posla i nije se u njih mešala, je nakon ove odluke pokazala svoje istinsko licemerno lice i odmah poslala svoje ratne brodove u Persijski zaliv ne mireći se sa odlukom da se jedna država usudila štititi svoje interese a pobogu ne britanske. Britanska vlada imala je 53% deonica ove kompanije. Pretili su da će okupirati grad Abadan u kojem je bilo sedište ove kompanije. Iranci su sve vreme predlagali fer ponude ali to ipak nije bilo dovoljno da se zaštite britanski nacionalni interesi. Britanija uvodi septembra 1951. potpune privredne sankcije Iranu. Britancima su se pridružile i SAD i njene kompanije otvoreno radeći na rušenju suvereniteta drugih država jer se to kosilo sa njihovim nacionalnim interesima.
Britanska tajna služba je podmićivala službenike iranske vlade kako bi dobijala potrebne informacije o učinku sankcija na tu zemlju. Vremenom su sankcije pogodile krhku privredu Irana i dovela u krizu Mosadekovu vlast. Glavni prihodi koji su dolazili od izvoza nafte i iznosili 400 miliona dolara 1950.godine pali su na samo 2 miliona u junu 1951.godine. Britanske i američke vlasti su pretile državama koje su nameravale kupovati naftu od nacionalizovane iranske naftne kompanije da će snositi posledice.
Mosadek se hrabro borio za interese svoje zemlje. Septembra 1951. po uvođenju sankcija izneo je nastali problem pred Savetom bezbednosti UN u Njujorku. Naivno se nadao podršci "demokratske" vlade SAD ne shvatajući čeličnu spregu anglo-američkih interesa, tačnije interesa sprege banaka i korporacija londonskog Sitija i njujorškog Volstrita. Kada je slučaj na insistiranje Britanaca došao pred Svetski sud, Mosadek koji je i sam stekao obrazovanje na području prava u Belgiji i Švajcarskoj uspešno je branio svoju zemlju pa je Sud osporio nadležnost Britanije i 22.jula 1952.godine predmet vratio u nadležnost iranskih sudova.
Mosadek je pao 19.avgusta 1953.godine u državnom udaru. Britanske i američke obaveštajne službe (CIA i SIS (MI6)) su tajnom operacijom AJAX uz pomoć rojalitičkih elemenata u iranskoj vojsci srušile Mosadeka. Koristila se ista prljava metodologija – optužiti državnika koji im se usprotivi da šuruje sa komunistima tokom hladnog rata. Mosadek koji je oštro bio protiv Sovjetskog saveza je zahvaljujući toj taktici u zapadnim zemljama ipak postao poznat kao neodgovorni divlji radikal koji je sarađivao sa komunistima protiv bazične strateške bezbednosti zapadnih zemalja. Vlast je preuzeo mladi šah Reza Pahlavi koji se potpuno povinovao britansko-američkim interesima i zahtevima a koji je iz istih razloga kao i Mosadek pao 25 godna kasnije. Mosadek je bio u zatvoru tri godine a potom držan u kućnom pritvoru do kraja svog života 5.marta 1967.godine. Umro je u 84-toj godini života.
Iza silovanja čitavog sveta stoji bankarsko-korporativna oligarhija sa centrima u londonskom Sitiju i njujorškom Volstritu koji praktično upravljaju politikom država u kojima su im sedišta. Najmoćnije banke su bile vlasnice i/ili su kontrolisale naftni biznis, a tako je i dan danas s tim što ovaj međunarodni kriminalni konglomerat teži da svet koji kontroliše prebaci na podmukli nulti ekonomski razvoj, tzv. zelenu (najcrnju) agendu i naravno digitalni ID i novac kako bi napokon potpuno podjarmila čovečanstvo!
