Antoan Bešam
jun 2021
Antoan Bešam (1816-1908), francuski lekar, biohemičar, profesor medicine i nosilac ogromnog broja naučnih titula, kojeg je najpre katolička crkva a potom i korporativna farmako-medicinska mafija osudila na zaborav i izbacila iz svih medicinskih udžbenika. I dan danas malo koji lekar zna za njega i njegova istraživanja. Ali za Luja Pastera i njegovu teoriju mikroorganizama su čuli svi. Zapitajmo se zašto je to tako?
Još 1923. godine objavljena je knjiga „Bešam ili Paster: Izgubljeno poglavlje u istoriji biologije“ (BÉCHAMP OR PASTEUR? A LOST CHAPTER IN THE HISTORY OF BIOLOGY), koju je napisala Etel Daglas Hjum, da bi se istom temom pozabavila knjiga objavljvena 1942. „Paster: plagijator, prevarant teorija mikroba razneta“ (PASTEUR: PLAGIARIST, IMPOSTOR THE GERM THEORY EXPLODED).
Obe ove knjige nisu imale medijsku promociju kako bi postale popularne. Naprotiv, čini se da su od javnosti vešto skrivene. I danas se o njima veoma malo zna iako je 2006. napravljeno još jedno izdanje u Engleskoj. Obe knjige razotkrivaju težak sukob koji se sredinom i krajem 19. veka vodio u medicinskim krugovima u Francuskoj u vezi toga kako nastaju bolesti. Na jednoj strani je bio ugledni profesor medicinskog fakulteta i biohemičar Antoan Bešam (1816 - 1908), za čije stvaranje i rad malo lekara danas uopšte zna, a na drugoj proslavljeni Luj Paster (1822-1885), hemičar koji je proučavao fermentaciju i koji je ušao u sve školske udžbenike.
Iz ovog naučnog sukoba izašao je kao pobednik Luj Paster, koji je tada bio društveno uticajniji, mada u medicinskim krugovima nije imao veliki ugled. Stekao ga je naknadno zahvaljujući medijima i moćnom biznisu koji je razvila industrija vina i piva i koja koristi proces fermentacije, a što je Paster istraživao za njihove potrebe.
Iako je sam Paster pred kraj života priznao da je pogrešio u pogledu svoje teorije o mikrobima, na postulatima njegovih otkrića zasnovana je moderna biološka teorija na kojoj počiva i čitava savremena medicina.
Tako se danas u svim medicinskim udžbenicima kaže da najveći broj bolesti u ljudskom organizmu (kao i kod životinja i biljaka) nastaje delovanjem mikroorganizama (virusa, bakterija, gljivica) koje iz spoljašnje sredine ulaze u tkivo i zagade ga. To izazove reakciju imunog sistema i upale. Daljim razmnožavanjem mikrooganizama u tkivima mogu nastati teške degenerativne promene. Paster je tvrdio da u zavisnosti od vrste mikroba zavisi koja će se bolest u organizmu razviti.
Problem je, međutim, što virusi i bakterije i kojekakve gljivice, udružene simbiotički u ogromne kolonije predstavljaju u stvari ono što mi nazivamo raznim životinjskim vrstama i ljudskom vrstom. Jedna velika bakterijsko gljivična simbioza smo i mi sami. Bakterije, gljivice i virusi su deo našeg organizma. To smo mi.
Sva naučna slava data je Luju Pasteru koji nije bio ni lekar ni biohemičar, već običan hemičar pivarske industrije. Paster je ipak na samrti priznao da nije bio u pravu kada je verovao da "patogene klice" izazivaju bolesti kod ljudi.
ZABORAVLJENA TEORIJA DR BEŠAMA
Bešam je, za razliku od svog savremenika Pastera, tvrdio da sve mikro životne forme koje su otkrivene mikroskopom u našem organizmu nastaju u nama samima i to u krvi i da ih karakteriše pleomorfizam. Tako bakterije nisu monomorfni oblici koji se mogu klasifikovati kako je to nastojao da uradi Robert Koh, već se u zavisnosti od hranjive podloge uobličavaju i menjaju. Nekad ih vidimo kao bakterije, nekada kao gljivice, a nekada su ono što se naziva virusima. Osnovna životna jedinica koja se u određenim okolnostima uobličava u ove forme su sićušne energetske čestice koje je Bešam nazvao mikrozime ili protiti. Njihovo spajanje je ono što mi vidimo kao - život. Ove energetske čestice su verovatno svuda u svemiru pa je i "život" svuda.
.jpg)
.jpg)
Bakterije tako žive pošto jedu otpatke od hrane koju uzimamo i razgradjuju ih. Da njih nema ni mi ne bismo mogli da se hranimo i da živimo. Bakterije koje uginu, izjedaju gljivice. Prisustvo bakterija u našem organizmu tako ne znači bolest, zaključio je Bešam. To je kao kada bi smo rekli da su psi lutalice, muve, pacovi i sl. koji se motaju oko djubrišta, krivci za postojanje djubreta. Kao kada bi rekli da su vatrogasci krivi za požar jer ih viđamo uvek na mestu gde gori vatra. Istina je da su i psi i muve i mačke veoma korisni čistači.
Bešam je proučavao i rad enzima i zaključio da je njihovo postojanje neodvojivo od rada bakterija. Ne samo fermentacija, već sve hemijske reakcije u telu izvode i kontrolišu enzimi. Oni su katalisti (pokretači) supstanci koje pomažu u svim hemijskim procesima. Enzimi su kompleksni proteini i najzanimljivije supstance u našem organizmu. One veoma brzo izazovu kompleksne hemijske reakcije na telesnoj temperaturi za koje bi u laboratorijskim uslovima bilo potrebno veoma dugo vremena, čak dani sa veoma komplikovanom opremom da bi se izveli Ili bi bile nemoguće. Po teoriji dr Bešama moguće je da enzimi stvaraju, ili se sami pretvaraju u mikroorganizme.
Poznato je da enzimi učestvuju i u popravci oštećenih genskih delova. I to je esens evolucije. Bešam je zato smatrao da se enzimi zgrušavaju kako bi postali genski materijal. Iza svakog enzima stoji mikrozima. Tako se u nekom smislu gen može shvatiti kao alatka mikrozima. Mehanizam za samopopravku može biti takav da enzimi konstruišu ili postaju tačka skupljanja zarad popravke proteina, i koji se onda u energetskom vorteksu upletu u gen kao spirala.
Moguće je po tome da su virusi – “zakrpe” proteina ili struktura koja vrši gensku reparaciju, a ne forme koje izazivaju bolesti. Podsetimo da su svi do sada otkriveni virusi su u stvari retrovirusi, što znači deo RNK materijala uhvaćen u procesu obrnute transkripcije. Virusi su napravljeni od jezgra genskog materijala okruženi proteinskim omotačem.
Čitav naučni rad A. Bešama je zato decenijama bio sakriven od naučne javnosti i nije pručavan u medicinskim školama. Bešam je umro 1908. i iste godine je Nobelova nagrada dodeljena nemačkom hemičaru Eduardu Buhneru koji je 1897. izolovao fermentacioni faktor u plesni i identifikovao ga kao enzim. To je u stvari bila kopija Bešamovog istraživanja koji je to načinio pola veka ranije. Buhner je čak koristio istu terminologiju koju je Bešam sugerisao pola veka ranije. Nobelova nagrada je takođe velika laž i služi upravo za manipulaciju u nauci. Enzime je otkrio zaista Bešam.
Za stvaranje mikroorganizama potrebna je, po dr Antoanu Bešamu , a što je kasnije prihvatio i Luj paster, i adekvatna hranjiva podloga. Tako u zavisnosti od ove podloge energija stvara razne proteinske forme. I tako je nastao citosol i kasnije sav život. Životne forme se menjaju u zavisnosti od podloge. Planeta Zemlja je samo jedna od podloga na kojoj ove “božije čestice života” stvaraju proteine.
Formula za stvaranje proteina i dalje je najveća tajna koju naučnici fanatično žele da saznaju. Američki predsednik Obama je, svojevremeno odobrio više od milijardu dolara da se otkrije ova formula. Ova istraživanja se sa ogromnim sredstvima vrše već više od deset godina.
Kako je došlo do toga da savremena medicina danas ne leči nijednu hroničnu degenerativnu bolest, pa su milioni ljudi širom sveta upućeni da do kraja života zavise od medikamenata? Da li čitava medicina počiva na pogrešnim biološkim osnovama?
MIKROORGANIZMI SE NE PRENOSE - SVAKI ORGANIZAM IMA SVOJE SPECIFIČNE MIKROORGANIZME!
SAMIM TIM, NI ZARAZNE BOLESTI SE NE PRENOSE - ONE SU ODRAZ STANJA ZDRAVLJA, KONDICIJE I IMUNITETA ORGANIZMA
"Đubrivo (podloga) je sve, klica je ništa", izjavio je i Luj Paster na samrtničkoj postelji. Dakle, Paster je na kraju ipak priznao da nije bio u pravu kada je tvrdio da su klice (bacili) izazivači bolesti i da oni ulaze spolja u organizam. One su zapravo posledica bolesti.
Ali, ovo priznanje je okasnelo, a sve i da nije, svakako bi bilo zanemareno, jer je farmako-medicinska mafija njegovu teoriju prihvatila kao korisnu pre svega za biznis i na njoj gradila današnju savremenu alopatsku medicinu (Rokfeleri). Zbog toga i dan danas se kao istina smatra da zaraza dolazi negde s polja, da se mikrobi prenose sa organizma na organizam (iako su drugi istinoljubivi naučnici dokazali da svaki organizam poseduje sopstvene viruse koji ne mogu opstati u drugoj sredini), zašto?
Pa zato što su na ovoj teoriji mogli razviti svoj najunosniji biznis ikada, a to je vakcinacija. Svrha vakcine po njihovim proračunima je da zaustavi zarazu i spreči prenošenje iste sa čoveka na čoveka.
Danas je svim racionalnim ljudima, koji su upoznati sa Bešamovim učenjem, koji misle i donose zaključke svojom glavom i na osnovu svog životnog iskustva, jasno da je vakcinacija opasna besmislica baš kao i teorija prenošenja zaraze sa čoveka na čoveka. Primera radi, mnogi se sećaju, da su kao deca bili s namerom smeštena u društvo dece koja su imala male boginje, kako bi ih dobili i što mlađi preležali. Ipak, na kraju, odoleli su zarazi a istu dobili kasnije, u trenutku pada imuniteta. Koliko puta ste bili u društvu prehlađenih i gripoznih ljudi pa ipak se niste prehladili ili dobili grip, zbog jakog imuniteta u tom trenutku, a kasnije, jer ste se, na primer, po hladnom vremenu oznojili a potom izloženi hladnoći razboleli. Nije li to jedan od primera promene uslova u kojima organizam boravi?
Da ponovimo, u skladu sa Bešamovom teorijom, protiti (klice) menjaju oblik i “prelaze” u bakterije, viruse odnosno gljivice u zavisnosti od sredine, uslova u kojima čovek živi. Primera radi, nastala kisela sredina, uzrokovana lošom i ishranom punom toksina, elektromagnetnim zagađenjem, toksinima aeroslonog zaprašivanja, fluoridisanom vodom za piće, farmaceutskim medikamentima, vakcinama, itd, stvara prirodnu reakciju organizma koji se brani, dakle brani se od nastalog “kvara”, bolesti. Jasno je da je nastanak bolesti individualna, lična stvar svakog pojedinca a da li će nastati ili neće, zavisi samo od snage i stanja imuniteta. ZARAZNE BOLESTI I UOPŠTE BOLESTI SE NE PRENOSE!
PROTITI
Da u vodi postoji nešto živo otkrio je još u 17. veku Anton Liuvenhok (tvorac prvog mikroskopa, zapravo debelih naočara pomoću kojih je posmatrao sićušne čestice). Posmatrajći tako uzorke kišnice primetio je da u njoj ima “nečeg živog”. Jednom je tako sakupio svežu kišnicu u stavio je u epruvete koje je zapečatio. U početku ništa se nije događalo. Ni nakon nekoliko dana nikakvih promena nije bilo. Ali, četvrtog dana pojavile su se sićušne tačkice koje su migoljile u vodi. Liuvenhok nije mogao da objasni odakle su došle osim da su nastale u samoj vodi. Ali, zainteresovanih za proučavanje ovog fenomena tada nije bilo.
Bešam je prvi počeo da tvrdi da sve klice u organizmu nastaju od sićušnih tačkica u krvi koje je on nazvao mikrozime (ili somatidi ili protiti). Protit je nemačka reč, dok ih Francuzi zovu somatide. Englezi nemaju reč za ovaj fenomen.
.jpg)
Protiti (somatide) se jasno vide na svakom mikroskopu pod uslovom da je podloga tamna. To su najmanje forme proteina, to su najmanji oblici života. Dakle, to nije ćelija kako je još pre trista godina utvrdio Vilijam Harvi, a savremena biologija se i dalje toga pridržava. Razlog zašto mnogi biolozi ni danas ne vide protite je verovatno taj što im niko u školi nije rekao da to treba da vide.
Protiti se nalaze u krvi svakog živog bića. Kada se premaz krvi ostavi na laboratorijskoj ploči dan ili dva , mikroorganizmi se bukvalno vide
Zdrave i nezdrave ćelije krvi.
Bele tačkice su protiti (mikrozime ili somatide).
kako izlaze iz crvenih krvnih zrnaca, mikroorganizmi koji se menaju i razgrađuju u patološke forme kako proces truljenja nastavlja da se odvija. Kada je truljenje završeno, kada ne postoji ništa više što bi bakterije mogle da jedu, one se ponovo razlože i “nestanu” jer se vrate u formu malih tačkica.
“Kako su somatide uništenih bakterija i dalje žive sledi da su oni živi kraj i početak svih ćelija , organa, tkiva, bića fizičkog života. Sve žive forme nastaju od protita njihovim uobličavanjem. One jedu sebe i ponovo se rađaju. I to je princip uroborosa (ouroborosa) - zmije koja jede svoj rep - drevni simbol večitog života. Protiti su uvek u organizmu, za razliku od parazita koji ulaze spolja i sa kojima možemo, najčešće usled nehigijene, doći u kontakt.
Kada se izvrši razlaganje materije na najsitnije delove dolazi se do atoma i čestica, a kod živog organizma to je protit (somatida).
U francuskim naučnim krugovima odavno se poklanjala pažnja pleomorfizmu. Čak su neki smatrali da postoji jedinstvena kolekcija mikroorganizama na čitavoj planeti i da se u njoj nalazi sav genetički materijal - “Genom” koji čini samoreprodukujući deo ćelije. Iz tog opšteg “Genoma” nastaju svi mikrorganizmi na planeti.
Drugi su smatrali da “svaki organizam ima pristup ovom “Genomu” (“genetskom bazenu”) i pozajmljuje forme koje su mu potrebne da bi opstao.
Nemačko gledište je reprezentovao u tom smislu Ginter Enderlajn i nije se mnogo razlikovalo od Francuza.
Enderlajn je još 1935. tvrdio da svi mikrorganizmi nastaju iz protita, tako da se on u svojoj kulminirajućoj, ali i najdegenerativnijoj fazi , preobraća u gljivicu mucor racemosis. Polazeći od originalnog protita do gljivične forme, manifestuju se sve poznate bakterije ukoliko su uslovi za njihovu manifestaciju odgovarajući.
Gljivica mucor racemosis je tako kraj početka. Nakon njenog raspadanja sve organske materije se dezintegrišu natrag u protit odakle su u nastale. I to je novi početak života.
Protit je neuništaiv i to je BOŽIJA ČESTICA ŽIVOTA. Ona živi večno.
Dilema o tome šta je prvo nastalo - kokoška ili jaje – odavno je prevaziđena.
PROTIT - OSNOVNA ČESTICA ŽIVOTA ŽIVI VEČNO I NEUNIŠTIVA JE!!!
https://slideplayer.rs/slide/17446756/
Inspirisano sjajnim istraživačkim novinarstvom Ivone Živković i njenim tesktom iz 2009.godine : KAKO NASTAJU BOLESTI - http://www.ivonazivkovic.net/KAKO-NASTAJU-BOLESTI-PRVI-DEO.html
